Да ли се традиционални брачни заплет мења у књижевности, као и у животу
Све мање људи улази у романтичне и дугорочне везе, мења се однос према традиционалним вредностима. Да ли се традиционални брачни заплет променио и у савременој књижевности – у фикцији као и у животу.
Од витешке књижевности где је приказан као нешто што се мора, а не нешто што се хоће, већ крајем прошлог века књижевност је схватила да се брак мора посматрати као обећање социјалне интеграције.
„И ми када читамо различита дела, било да узмете на пример Симовићеву Хасанагиницу, или да узмете романе Ани Ерно, видите да је брак увек негде нека врста социјалне интеграције, да оно за жену и за мушкарца врло често значи обећање некаквог специфичног социјалног идентитета. Међутим, онда се догоди и следеће, брак исто тако буде и фактор дезинтеграције, нарочито женског идентитета. И онда се заправо савремени роман у великој мери бави том дезинтеграцијом идентитета који жене доживљавају кроз брак и са чиме покушавају да се изборе“, наглашава проф. др Владислава Гордић Петковић.
„Ми смо имали романе који се углавном нису тицали породице и породичног живота. Можемо рећи негде крајем педесетих и почетком шездесетих су се појавили писци који су се занимали за породични живот и то су били рецимо Бора Ћосић у Причама о занатима или Павле Угринов у неким својим познијим књигама. Био је рани Киш који се занимао породичним животом, али и у специфичним историјским околностима и тако даље. Онда је у ствари, та тема поново нестала из српске књижевности. Ако данас посматрамо слику српске књижевности видећемо да се писци или баве формалним истраживањима у књижевности, неком врстом дијалога са светском књижевношћу, и тако даље, или да се врло ретко баве породицом, њеним проблемима, њеним животом“, наводи Васа Павковић, писац и књижевни критичар.
„У књижевности се недовољно то тематизује код на,с као што се недовољно тематизује било шта осим рата деведесетих“, сматра књижевница Милица Вучковић.
„Код нас разпознајемо недовољно труда да се неке ствари објасне“, напомиње Петар Арбутина, књижевни критичар.
„У роману Милице Вучковић Смртни исходи атлетских повреда, ми видимо не само искуство једне младе жене од 30 година, него и како се то њено искуство супротставља искуству њене мајке, и како се генерацијски виде односи између полова и односи брачних партнера“, наводи професорка Гордић Петковић.
„Мене су стално кудили, зашто ту своју јунакињу, говоримо у овом другом роману, зашто ја њу нисам спасила? Зашто моја књига нема хепи енд? Зашто ја нисам, ако сам ја права феминисткиња, зашто ја њу нисам извукла из тога? Зашто? Управо је то одговор. Зато што то не могу да уредим ја или не може да уради то било ко уместо нас. То морамо да урадимо ми сами, као што то у крајњој линији мора да уради и моја јунакиња сама“, наглашава Милица Вучковић.
„Наратива нема без изазова, без кризе, без неравнотеже које се мора савладати“, додаје Гордић Петковић.
„Милена Марковић у својој Деци, у ствари у стиховима и у некој врсти романескне поеме, посматра тај живот, баш управо такав савремени живот савремене жене, која је била девојчица, нашла се у неким девојачким годинама, касније је засновала овакву или онакву љубавну и интимну и животну заједницу“, напомиње Павковић.
„Мислим да савремени човек није спреман на тог другог и због тога сва друштвена акција иде и у том смеру, да нам објасни да тај други постоји, као да ми то не знамо, јел? А не иде у том смеру да нам објасни да ми у тог другог, без обзира какав је он и без обзира да ли нам је драг и мио, по некаквим друштвеним канонима, треба ипак да инвестирамо некакве своје емоције и да га просто постанемо свесни“, истиче Арбутина.
„Мислим да ће српски роман по природи ствари и дешавања у нашем друштву, па и у светским друштвима, морати да се све више бави у ствари тим проблемом одласка огромног броја људи у неке друге земље и у неке друге културе, и с друге стране, старењем наше земље, и чињенице да они људи који су одлучили са породицама или сами да остану у Србији живе под неком специфичном врстом усамљеништва“, закључује Васа Павковић.
Управо савремени теоретичари то и говоре да ће се у литератури све више уместо догађаја који су довели до венчања видети шта се потом десило. Односно да је све нестабилнија чувена реченица са краја романа „и живели су срећно...“.
„До краја живота? Па да, мислим не знам. У суштини, у мејнстрим књижевности да, просто прати. Мене више некако интересују ти екстреми као феномени јер онда ви ако илуструјете два екстрема, јасно је шта је у средини. Тако да мислим да те екстреме треба тематизовати“, сматра књижевница Милица Вучковић.
Речју, традиционални брачни заплет промениће се и у литератури као и у животу.
Коментари