„Плачем у тами“, нова збирка поезије Драгана Лакићевића

Све може бити поезија ако говори песник, записао је на страницама новог албума. У њему оживљава прошлост, некадашње сусрете и време са пријатељима којих више нема.

Говори о судбини београдског дрвећа, али и људи. Суочава се са смрћу, потресном сликом данашњице и како каже, „смањивањем“ света.

„У неку руку ове песме су мој свакодневни дневник, али писан у оним тренуцима када ја престајем да будем посматрач, а будем настављач тих предмета, ствари и појава, стабала, имена и личних доживљаја. У овим песмама има и мојих мемоара, има и моје осетљивости, и моје опште туге која је и моја и туга овога времена.Отуд плачем у тами“, наводи Драган Лакићевић.

Тумачи Лакићевићевог дела сматрају да осим што је одан писању поезије, одан је и темама, а једна од најважнијих је сама поезија, од тога како настаје, чему служи и да ли има своје место у савремености. У песмама које су заправо приче разломљене у стихове, песник наставља да проговара о ономе што га окупира и чини осетљивим, а посебно када је у стваралачкој вези и са другим песницима.

„Овде рецимо имамо интересантно један проналазак, тако да кажем, не овога пут дуг Рејмонду Карверу, великом америчком песнику где песник Драган Лакићевић сада показује једно одушевљење и за један карверовски поглед на свет. То је врло интересантно и доста модерно“, истиче др Александра Жежељ Коцић.

„Плачем у тами је поезија. Једна врста поезије се тако одвија. Она је у свима нама само је понеко од нас каже на овај, а неко на онај начин“, додаје песник.

Када не пише песме Драган Лакићевић је неко други. Пише прозу, есеје или се посвећено бави изучавањем народне књижевности, а више од свега је уредник у Српској књижевној задрузи, и како каже, ради за друге. Јер је радити за друге, а не бавити се само собом, спасоносно.