Викторија, 15-годишња бубњарка из Смедерева која је стигла до Исланда и филмског фестивала

Ова форма додуше постојала је и раније у нашем документарном филму, неки од култних наслова говорили су управо о појединцима који су у често црнохуморном конфликту са системом. 

Данас је међутим то нашло своју заслужену судбину на Јутјубу и оваки виц-филмови све су мање присутни у кинематографији осим када су заиста вредни.

Срећом, двадесет година касније, студије документарног филма су изузетно напредовале на факултету, а ова форма успела је да привуче јако велику пажњу код нас, упоредо и са глобалним трендовима да овакви пројекти све више бацају у сенку игране.

Фестивали попут Белдокса и Седам величанствених допринели су овом процесу, исто колико и наслови попут Краља тигрова са Нетфликса.

Оскари за документарне филмове су такође помогли да многи од ових наслова дођу у биоскопе, а Мајкл Мур је додатно помогао ствари покоривши Кан. До данас је сваки значајан фестивал који препознајемо по награђеним играним филмовима имао документарног победника.

Филмови о необичним људима који се баве рокенролом такође спадају у честе теме. Од хипика у Совјетском Савезу до хеви метала у Багдаду или ексцеса великих звезда, то су обично биле приче о неким невероватним догађајима и нестварним препрекама.

Смедерево, бубњеви и Исланд 

Посебно место у историји документарног филма имали су концертни филмови који су раније били један од начина да бендови дођу до публике пре појаве МТВ-а, а они су у међувремену такође дигнути на невероватан ниво кроз разне стилске па и техничке иновације.

Код нас постоји и специјализован фестивал за документарне филмове о рокенролу „Док'н'ритам", који је одржаван у Дому културе Студентски град и Дому омладине, а последњих година је неколико филмова око типа привукло велику пажњу јавности попут Небеске теме Младена Матичевића о непрежаљеном Влади Дивљану која је стигла и до биоскопа.

Филм Викторија, 15 Мине Петровић крши сва та правила.

Наиме, реч је о филму који говори о петнаестогодишњој девојци из Смедерева која свира бубњеве и жели да наступа са бендом.

Она у току овог филма вежба, бави се разним свакодневним активностима, проводи време са породицом и најбољом другарицом и на крају испуњава велику жељу да оде на рокенрол камп за девојчице на Исланду где има свој први интернационални наступ.

Свакако да не иде баш глатко покушај петнаестогодишње девојчице да постане рок бубњарка, и да има неких очекиваних препрека на том путу.

Међутим, овај филм је освежење због тога што приказује своју протагонисткињу у конструктивном процесу, у животним околностима које нису препуне несавладивих препрека и у окружењу које барем у начелу жели да јој помогне.

Протагонисти који забораве да је камера ту негде 

После много прича о подвизима у тешким околностима које су одавно постале клише, Викторија, 15 је филм који је потпуно свеж јер је узбудљив иако јунакиња на свом путу неће доживети ништа непријатно и нерешиво.

Ово је филм о томе како је то бити млад и радити нешто што волиш. Видљиво је разумевање редитељке за девојку о којој снима филм, и оно се преноси на публику.

Поново се потврдило да је бити млад само по себи можда и занимљивије од неких наизглед уздбудљивијих сижеа.

Филм је изграђен кроз добро компоноване и естетизоване кадрове који трају таман довољно да њихови протагонисти забораве да је камера ту негде и донесу нам нешто веома спонтано и често врло симпатично.

Музичке нумере бендова у настајању су оно што ретко виђамо јер су то и поетике у настајању, клинци који желе да буду своји учећи од разних узора, и тога такође има у овом филму, са доста енергије на сцени и звучном запису.

Без некаквог сензационалистичког концепта попут певачког такмичења у Кабулу или невероватно скупог архивског материјала о некој великој звезди, овај филм доноси причу о томе како је то бити млад и имати сан.

Тај недостатак тензије и крупних ситуација представља право освежење на савременој сцени, и умногоме крши правила.

Не због тога што такав филм не би требало да буде добар а јесте, већ због тога што смо помало заборавили да добар документарни филм не морају да чине само приче које ће нас одушевити чим прочитамо сиже већ и оне чију ћемо снагу схватити тек кад погледамо цео филм.