Ово је само наша "Мочвара"

Феномен скандинавских крими-серија није почео скоро као што се чини; често засноване на књижевним серијалима, њихови се корени могу пратити још од 90-их с детективима Воландером и Беком, али је свакако шира популарност постигнута у првој деценији 21. века, пре свега серијом "Мост".

Иако мотив проблематичног детектива који се хвата решавања замршених злочина и не боји се да зађе у најмрачније кутке подземља постоји још од времена Шерлока Холмса, скандинавске крими-серије су га успешно осавремениле.

Детективи и истражитељи можда не фасцинирају генијалношћу, свакако су проницљиви и предани послу, али истовремено људи с проблемима, изнурени од стреса, склони пороцима, па чак и са менталним поремећајима.

Песимистички поглед на свет подземља и полиције, без трунке гламура на обе стране и тенденција да злочини буду приказани као нешто истински језиво, коренито је променио крими-серије, донео им нову публику и навео критику и јавност да другачије приступа не само телевизијској продукцији, него и црним хроникама.

Овакав приступ брзо је изашао ван граница Скандинавије, серије сличног тона почеле су да се снимају како у Европи тако и у САД.

Често се радило о римејковању постојећих, али су настајале и нове приче, прилагођене локалном. Британске серије попут "Несталих", "Бродчерча" и "Залива" примери су познати српској публици.

"Мочвара" је део тог светског тренда, како по мрачном тону, тако и по прожетости са локалним приликама, односима и менталитетом.

За разлику од већег броја крими-серија споменутог правца, радња "Мочваре" смештена је у урбано окружење, мада Београд у њој делује као бетонска пустара, с људима једнако отуђеним, али истовремено и испреплетених судбина, као и у серијама које се догађају у малим, удаљеним местима.

Брутално убиство које покрене истрагу визуелно је бизарно, можда ритуално, на шта се активира полицијска екипа очигледно ненавикла на ту врсту злочина.

Локални шмек доноси чињеница да се брзо испостави да су како жртва, тако и људи око ње, па и полицајци, на разне начине повезани са подземљем, тим "незгодним момцима" које сви познају, које могу да сумњиче, али истовремено је итекако битно "ко је с ким добар".

Ликови у "Мочвари", са обе стране закона, дубоко су несређени, несрећни и суморни људи, застрашујуће слични изгледом и понашањем, са јасном алузијом на то да су им само неке (још увек неприказане) околности на овај или онај начин усмериле животне путеве и поставиле их једне наспрам других.

Реч је о изгубљеној генерацији која још увек безуспешно тражи себе, стављеној у позицију да им једина топла осећања пружају старији и деца. Све остало је сива зона.

Однос полицијских инспектора и криминалаца, како ситних, тако и оних мало мање ситних, дубоко је амбивалентан и ријалитовски осцилира између размена учтивости и увреда.

Полиција не преза од примене силе, али чак и када се због тога јављају критике, гледаоцу је прилично јасно према коме сила сме бити примењена, а према коме је усред истраге гнусног злочина ипак потребно односити се са дистанцом. "Мочвару" то, између осталог, чини како актуелном код нас, тако и специфичном у односу на стране серије.

Руку на срце, није лако о телевизијској серији судити на основу две епизоде.

Једно убиство покренуло је низ догађаја, комплексних ликова и њихових односа, а све у једној очигледно великој причи смештеној у наше окружење, оно на које можда не обраћамо пажњу или од кога намерно окрећемо главу.

* Текст изворно објављен у додатку "ТВ Екран"