Да ли је Радио Београд монументални споменик који живи и у ком се ради

Књига Џонатана Хименеса Споменикс која се бавила монументалним споменицима насталим у социјалистичким државама представљена је следећим речима, „Споменикс су страни њиховом властитом окружењу попут свемирских бродова упадљиво паркираних усред неке недођије - њихова бизарна лепота произлази како из њихових апстрактних локација, тако и из њиховог имагинативног симболизма“.

Документарни филм Говори да бих те видео приказан на овогодишњем издању фестивала „Белдокс“ у извесном смислу на сличан начин прилази Радио Београду као што су махом западни фотографи пришли монументалним споменицима социјализма.

Како Бранислав Димитријевић каже у изванредном чланку Египат или Октобар: Канонизација меморијалне скулптуре и динамике у југословенској уметничкој критици који је изашао у зборнику Југославија: зашто и како?, „опис Хименесове књиге илуструје све присутнију популарну оптику из које се „споменикс“ данас тумаче: мистерија, недостатак информација, апстрактност, деконтекстуализација, они су и лепи и ружни, и тоталитарни и имагинативни, и идеолошки и апстрактни. У њима се губи време, они као да припадају неком непознатом времену у ком се мешају митска прошлост и научнофантастична будућност“.

Зграда Радио Београда, као и сама институција која се у њој налази нису настали у социјализму, и у крајњој линији није реч о споменику јер се ту и даље одвија основна делатност, међутим монументалност самог објекта, начин рада који је и даље веома педантан и није подлегао ниједном од покушаја рационализације на штету квалитета и одговорног приступа програму, разноврсност програмских и техничких активности, најразличитије слике које се тамо могу забележити и звуци који тамо настају и потом одлазе у етар, ипак чине ову кућу мистичном, па и фетишистичком у свом отпору према суровој функционалности данашњих радио станица.

Редитељски поступак Марије Стојнић је окренут високој естетизацији. Она комбинује читав низ опсервационо забележених активности људи који раде на Радио Београду, снимке амбијента и реконструкције атмосфере са изузетно асоцијативним спојевима слике и звука, уз интервенције у оба домена.

Сам филм није наративан али људи у њему неумитно чине да сваки гледалац може да конструише неку причу из судбина тих особа које нису протагонисти али могу бити јунаци. Исто тако филм не врши никакве интервенције да би нас упознао са фактима о згради и медијској кући, али сама слика веома сугестивно говори о вишедеценијској традицији која је у овом објекту грађена.

Нарочито је занимљив аспект самог програма којим се овај филм не бави директно али опсервира разне форме које у њему настају, од типичних музичких емисија, преко радио драма и експерименталне радиофоније па све до чувеног огромног синтисајзера са Радио Београда који данас делује као наговештај будућности која нам се никада није десила.

Фотографија и дизајн звука природно играју веома значајну улогу у оваквом филму и изведени су изузетно надахнуто и вешто па Говори да бих те видео заиста спада у ред синематичних документарних филмова које је најбоље гледати у врхунским условима – у биоскопу ако може.

Диверзитет програмских активности Радио Београда показује да је после тренда поједностављивања радног процеса који је једно време и давао резултате рецимо у продукцији Радија Б92 кога више нема, сада ова кућа и даље остаје формално и уреднички најаванграднија.

Слобода коју даје једноставнија реализација и могућност да људи малтене сами праве радио програм није довела до слободе коју је обећавала. Стога, круг се затворио.

Џиновски синтисајзер из Радио Београда се на крају поново испоставио као најузбудљивији инструмент у овом граду иако оно што на њему може да настане данас може да се симулира у кућним условима. Стога можда је ипак и до амбијента у ком се ради.

У данима када се много говори о споменику Стефану Немањи, управо у Димитријевићевом тексту налазимо размишљање уметничког критичара Матка Мештровића који већ током шездесетих година прошлога века пише о томе да смисао онога чему се диже споменик, „треба бити обележен активним, утилитарним, неекспресивним, конструктивним објектом“.

Упркос својој монументалности, можда је управо Радио Београд и по свом начину рада и по објекту у коме се налази, управо то – споменик који живи и у ком се ради, и који је продуктиван, и даље веома значајан као темељ наше културе.