Јутарњи лист: „Тајкун“ можда и најбоља серија новије пост-Ју продукције

Серија Тајкун која је током марта и априла приказивана на Радио-телевизији Србије, Павичић сматра да би се по амбицији да прикаже српску пословно-криминалну мочвару могла упоредити с најсличнијим парњаком – хрватским Новинама.

Тајкун је настао у продукцији продукцијске куће „Фајерфлај“ (Firefly) и у креативној сарадњи двојице режисера који нису непознати познаваоцима српског филма.

Аутор и сценариста серије је Ђорђе Милосављевић (1969), човек који се на прелазу у 21. век накратко појавио као режисер новожанровских палп филмова у Тарантиновом стилу (Точкови, Механизам), био стални сценаристички сарадник Љубише Самарџића, и сарађивао на низу новијих битних српских серија.

Режију Тајкуна потписује Мирослав Миша Терзић (1969), човек који је као закаснели дебитант постигао заслужени успех са две трилерске драме, Устаничка улица (2012) и поготово са Шавовима (2019) – филмом који је приказан у службеном програму Берлина.

Критичар Јутарњег листа сматра да је Терзић посебно добар посао урадио са Тајкуном – „у смислу визуалног богатства и режијске елеганције, Тајкун је можда и најфилмскија ТВ серија новије пост-Ју продукције.“

Бјелогрлић ван своје зоне комфора

Павичић од глумаца посебно истиче Драгана Бјелогрлића који глуми главног јунака – Владана Симоновића, приватизационог пословног велможу, човека који је из полукриминалне сиве зоне изградио највећу агроиндустријску империју у Србији.

Симоновић одавно више није део полусвета. Он је моћни и пословни човек, живи у луксузу, саставни је део друштвене елите. Ипак, уморан је од сталне борбе и планира да постепено бизнис препусти надобудном сину Бојану (Вук Јовановић).

Хрватски критичар истиче да је у Тајкуну највећа звезда српског филма понудио нешто сасвим другачије од своје уобичајене палете улога – речитих, екстровертних шармера, „улично паметних“ протува чије мане волите.

„У Тајкуну видимо једног сасвим другачијег Бјелогрлића: тмурног, интровертног, загонетног човека с чијег лица нисте у стању ишчитати шта осећа, планира и памти. Бјелогрлић се у Тајкуну занимљиво одмакао из властите глумачке зоне комфора“, сматра Павичић.

Пре постепеног повлачења Симоновић намерава да поједе највећу жабу: такмичи се на тендеру за приватизацију великог пољопривредног комбината на ширем подручју Београда. Комбинат је банкротирао, производња им је пропала, али Владана Симоновића то ни не занима. Преко политичких веза жели да излобира пренамену земљишта и на месту пропалих ораница изгради станове.

Ту на сцену ступа млада и амбициозна тужитељка Несторовић (Хана Селимовић), која већ дуго скупља доказе да Симоновића оптужи за приватизацијску пљачку. Тужилаштво сарађује с полицијом, а полицајац задужен за случај је Божовић (Бранислав Трифуновић), који се налази у осетљивом сукобу интереса.

Павичић хвали и сјајну задарску глумицу Тихану Лазовић, која тумачи лик Ксеније Миленић –Далматинке из Книна, више менаџерке Симоновићеве компаније, која се полујавно забавља са својим шефом. Она и Владан су љубавни пар, али и Ксенија има тамну мрљу коју полиција може искористити.

„Први пут глуми на чистом београдском, улога јој је велика и врло комплексна, а Лазовић је уобичајено изврсна“, објашњава хрватски критичар.

У целој констелацији, пише Павичић, важан је фактор и Црногорац Балша (Марко Бачовић), Симоновићев специјалиста за прљаве послове. Балша је бескрупулозни силеџија који беспоговорно и псеће лојално одрађује све што Симоновићу треба, а што је са оне стране закона.

Први милион

Као у правој крими-серији, у Тајкуну одједном почињу да се појављују мртви људи. Већ у првој епизоди, непознати маскирани мотоциклиста пуца на Симоновића, а како тече време, непознати починитељ убија људе из његове околине: пословне конкуренте, бивше сараднике, мужа бивше супруге.

Симоновићу сад истрага више није једини проблем. Проблем му је што је и сам на мети атентатора. Али, проблем је и то што све више људи сумња како иза низа убистава заправо стоји он: најнеугодније је што то мисли и његова бивша, Бојанова мајка. А како се ствари буду расплитале, испоставља се да низ убистава има везе са Симоновићевим „првим милионом“, скандалом из деведесетих који се вуче за тајкуном као срамна, заташкана тајна.

Већина ликова серије су времешни. То су људи који су у напону снаге били у ери првобитне приватизационе „грабежи“, а сад су уморни, префињени и наборани чланови елите. Таква типологија ликова, каже хрватски критичар, омогућила је ауторима да на екран изведу мали „ол старс“ старих југославенских звезда – па се у серији појављују Воја Брајовић, Миодраг Кривокапић, Богдан Диклић, Светозар Цветковић – па чак и некадашња југославенска поп звезда Беби Дол.

У серији има и неколико загребачких глумаца. Малу, али врло занимљиву улогу игра Гордана Гаџић, а Јанко Поповић Воларић глуми Симоновићевог загребачког грађевинско-шпекулантског партнера.

Павичић посебно место у својој критици даје музици и уводној шпици – необичну ретро нумеру југословенског попа. Реч је о песми Кућа излазећег сунца Микија Јевремовића из 1964, српској верзији House of Rising Sun од групе "Animals".

„Креатори серије су – како је већ у пост-ХБО продукцији норма – пажњу посветили и шпици. Користећи Јевремовићев (сјајни) вокал, песму је инструментално обрадио композитор музике серије Немања Мосуровић и освежио стари хит тако да би се и 'Анималси' могли покрити ушима. А и сама музика у серији је јако добра“, наводи критичар Јутарњег листа.

Озбиљна телевизија са једном маном

Тајкун је – укратко – озбиљна телевизија. Конвенционално, али прецизно и динамично написана, сјајно озвучена, снимљена, одглумљена и режирана, сматра Павичић.

Према његовим речима, серији се могу приговорити тек повремена поштапања о сценаристичка општа места и понеки „картонски“ ликови, попут младе надобудне тужитељке која „као да је испала са канала Fox Crime, а не из балканског транзиционог реалитета“.

Павичић истиче да једина ствар по којој Тајкун заостаје за сличним серијама (па и хрватским Новинама) јесте политичка експлицитност.

„Тешко је рећи је ли то било опредељење аутора или последица чињенице да је серија рађена за национални јавни сервис, али у Тајкуну упадљиво недостаје – власт. Тајкуни, предузетници, тужиоци, полицајци као да живе у безваздушном простору, као да ту не постоје политички покровитељи, министри и политички октроисани шефови, као да тајкуни и странка(е) на власти нису ни на који начин повезани“, објашњава хрватски критичар.

Укратко, Тајкуну упадљиво недостаје тај задњи политички очњак за угриз. Да га има, ова би и овако врло добра серија била можда и најбоља пост-Ју телевизија последњих година, закључује Павичић.