Зоран Цвијановић: Кад мало зачепркате по људским срцима, опет ћете наћи Чехова

После премијере у Југословенском драмском позоришту колажне драме „Мушка суза“, настале на основу више једночинки Антона Павловича Чехова, у режији Александра Поповског, чињеница да је журка после премијере трајала до 7 сати ујутру најбоље говори колико су били задовољни, открио је глумац Зоран Цвијановић, гостујући у Београдској хроници.

Главна нит у причи представе Мушка суза је суздржавање од емоција које патријархат намеће мушкарцу, а онда и крахови проузроковани њиховим потискивањем.

„То је свакако нека врста метафоре коју је Аце Поповских хтео да постигне користећи две, три једночинке Чеховљеве, између осталих Медведа, Просидбу и Крчму на друму, и један део те најконтровезније драме Чеховљеве, Татјана Рјепина. Заједно са писем Давидом Јаковљевићем, саставили су једну целовиту драму која је онда гурнута у неку далеку будућност, неку олујно доба. Тако да је ово време у коме ми данас живимо, предолујно доба“, објашњава Цвијановић.

Намера је била да се докаже и покаже, додаје гост Београдске хронике, да и у том неком новом будућем, „упростаченом свету, стриповском свету“, кад мало зачепркате по људским срцима, опет ћете наћи Чехова.

„Оно што је тужно и што човека порази је то што види да у ствари се ништа није променило од времена Чехова. Ево, сад ми је неко рекао да иде један део из Галеба који је везан за сечу шума који се толико дивно уклапа у ове савремене тендеције очувања животне средине као да је писано јуче, буквално. Тако да човека порази то што у ствари схвати да се последњих 150, можда и 200 година што се људске психе, схватање живота, расположења, опсесија, тежине живота, туге, радости и свега заједно није променило апсолутно ништа“, додаје.

Суштина је да вам се пред публиком нешто деси

После толико година бављања глумачким послом, Зоран Цвијановић каже да се све свело на то да је највећа радост када дође на посао, да игра представу и чини све не би ли му се нешто те вечери десило.

„Тако почињете да осећате своју обавезу према публици која је потегла пут да дође то вече да вас гледа. Јер ако сте ту да им покажете нешто што сте вежбали и увежбавали, онда је то конзервативно позориште, није превише узбудљиво и не би имало неку велику перспективу.“

На срећу, и млади глумци су на неки начин осетили то, тако да је остварена дивна синергија између неколико генерација које су бавећи се овим послом у први план ставили храброст.

„Значи, они излазе, они су спремни, они раде, они су вредни, али суштина је да вам се нешто пред публиком деси. Ако се деси да вас обузму емоције и све то заједно, онда наравно ваш задатак је да их држите под неком контролом, да оне не пређу границе укуса и све то заједно, а на то је директно утицао мој професор Миња Дедић који нам је рекао да велики глумац се током целе своје каријере заплаче једном или ниједном“, додаје Цвијановић.

Признаје да то на студијама нису разумели, али да сада може да потврди да велики глумац треба да доведе публику до тога да она плаче, али он не плаче, каже Зоран Цвијановић на крају гостовања у Београдској хроници.