Радослав Зеленовић: Дуга је и тешка борба за чување филмског блага

Убројана је у пет најзначајнијих филмских архива у свету 1964. године, садржи више од 100.000 филмских копија и, поред националног филмског блага, обухвата филмове 134 кинематографије који чине преко 80 посто укупног фонда, због чега је чувар и светске баштине – Југословена кинотека. 

Управник Аудиовизуелног архива и Центра за дигитализацију САНУ Радослав Зеленовић, који је провео 24 године на челу Кинотеке, каже да је била дуга и тешка борба да се сво то благо сачува, да се створе адекватни услови за његово чување, али и да се отвори нова зграда у Узун Мирковој 1, која је изазвала дивљење Никите Михалкова, Жерара Депардјеа, Александра Сокурова...

„Те 1992. никоме није било јасно зашто одлазим са прилично заштићеног места уредника филмског програма Радио телевизије Београд у Кинотеку која је била потпуно несређена. Дошао сам у невреме за све. Био је велики проблем сачувати фондове, или немаш струје или немаш нафте. Требало је и стимулисати људе да чувају светску баштину“, присетио се Зеленовић у разговору за Танјуг.

Највећи проблем били су услови чувања грађе.

„Када сам дошао 1968. из Косова Поља, сан ми је био да цепам карте у Југословенској кинотеци и да видим све филмове о којима сам читао, али нисам успео да их видим јер у то време у Косово пољу није било биоскопа“, рекао је Зеленовић који се те 1992. нашао у малом колективу, са великом колекцијом и пред великим изазовом.

Највећи је био пронаћи већи простор за Кинотеку, а први пут када је ушао у здање у Узун Мирковој 1, од скоро 5.000 квадрата затекао је „сценографију за снимање хорор филмова“.

„Мислили смо биће нам лакше, а постало је теже“ 

Када су чули да је зграда добила новог власника, стари власници су почупали све, од урећаја за хлађење до лустера и цилинадара брава.

„Све је изгледало непоправљиво. Не једном су ми рекли да то не може да се заврши никада, а када смо 2000. помислили да ће нам бити лакше, постало нам је теже, јер је зграда понуђена приватнику за робну кућу за фирмирану робу и судили смо се са државом шест, седам година и добили смо спор“, испричао је Зеленовић.

Кинотека је, према његовим речима, била место где се сваког дана улазило у ризик. 

„Године 1999. основали смо Фестивал нитратног филма. Око нас падају бомбе, а лудаци праве Фестивал нитратног филма. И то што смо успели да сачувамо је фантастична прича“, присећа се Зеленовић уз осмех и додаје да је Кинотека сада постала мултиплекс са две сале у Косовској и три у Узун Мирковој улици.

Публике је било увек – и у најтежим временима 

Оно што је још важније јесте да су те две сале једино место у земљи где публика може да види филм на филмској траци, а публике је увек било, па чак највише у најтежим временима.

„Тих деведесетих година ниси могао да уђеш у салу у Косовској 11. Током бомбардовања то је било склониште духа. Имали смо утисак да смо заштићени јер смо под земљом и још притом сат и по, два смо заборављали шта је изнад и посвећивали се ономе што је на филмском платну“, истакао је Зеленовић, додавши да је управо Музеј Кинотеке учинио много на популаризацији филма и био део образовања многих значајних домаћих стваралаца.

„Долазили су људи и из великих иностраних кинотека и чудили се откуд се филм, који се води као нестао у њиховој земљи, чува у Београду, а таквих филмова је пронађено у српском архиву 16 или 17. То само говори колико је био добар однос према филму овде и колико су људи, који су стварали кинематографију и чували створено, били свесвни да је филм као културно добро необновљив ресурс“, уверен је Зеленовић.

Ненадмашна филмска трака 

Зеленовић упозорава да се не треба заносити да се новим технологијама може урадити више него на филмској траци.

„Филмска трака траје сто година и више, али уопште не знамо колико траје дигитални запис. Зато се наслеђу, које се у Архиву Кинотеке чува на филмској траци, мора посветити изузетна пажња и о њему мора да се брине више него пре 20, 30 година, јер не знамо који је крајњи домет филмске траке“, рекао је Зеленовић.

Нове технологије, признаје, пружају многе могућности, али није одушевљен дигитализацијом када је филм у питању.

„Ми смо са филмом добили оно што нисмо имали. У тих 120 година постојања филма човечанство и цивилизација се огледају у 20. веку. Многе догађаје и личности ћете кроз 100 година моћи да оживите не чаробним штапићем него кроз пројектор“, објаснио је Зеленовић.

Међутим није све ни пронађено.

„Знам каква је срећа када први пут видите кадрове Карађорђа из 1911. године, а знам и да су прва два филма која су успела и која су приказана Шетња на Калемегдану и Трамвајска станица на Теразијама из 1896. године, ту негде. У архивистици не постоји ништа што је дефинитивно изгубљено, само чека да буде поново пронађено“, рекао је Зеленовић.

Континуиран рад на богаћењу филмског фонда крунисан је проналаском колекције филмова првог српског продуцента Светозара Боторића, међу којима је и најстарији српски и балкански играни филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, и колекције пионира филма Ђоке Богдановића са филмовима из 1912. и 1913. године, њиховом рестаурацијом и поновном представљању јавности.

Сликом и речју кроз историју подухвата, успеха, изазова и свему што је обележило првих 70 година Кинотеке, прошетаће посетиоци увече, шестог јуна, у септембру излази монографија, а у припреми је и нова стална поставка која ће бити отворена 25. октобра.