И лепоте Београда могу бити тражен садржај на друштвеним мрежама

Зависно од тога на којим се објавама највише задржавамо на друштвеним мрежама, такве садржаје ћемо углавном и добијати. Алгоритам прати навике корисника и сервира му оно што мисли да воли. Ако волите Београд и лепе слике о њему, онда сте већ сигурно наишли на профил Александре Микате.

У ком београдском парку настају најлепше фотографије, где се налазе најстарији храстови, а где најстарија винова лоза, које клупе су најлепше? На сва та питања одговоре зна Александра Миката, која већ пола године за друштвене мреже прави најразличитије снимке о главном граду.

„Основна идеја ми је била што сам приметила да људи углавном примећују само ружне ствари и о томе причају – ова улица је затворена, овде је рупа, ово се руши... У суштини, као да немају времена, или немају очи за лепи Београд. У Рајићевој улици, многи виде само шопинг центар, а ја видим академију, звезду, један од најстаријих мурала“, каже Александра Миката.

Да би прича била комплетна, за један снимак јој је некада потребно и неколико месеци. На пример, мозаике којима је један уметник попуњавао рупе на асфалту, снимала је један по један, како их је он радио, све до последњег, на ком се потписао и тек онда је све објавила. Посебно је морала да се помучи и да бисмо упознали Гаврила, Креона, Меги и Беки.

„Мачке Скадарлије вребам неколико месеци и уопште нису биле сарадљиве. Онда сам схватила у ком тренутку, периоду дана треба да дођем и да се зближим с њима. Приближавала сам се недељама, месецима, на крају су ме послушале јер сам ја морала да ухватим њихов ритам живота“, објашњава Александра.

Њене снимке гледају и стари и млади. Како каже, највише воле да чују и виде где може да се попије најјефтинија кафа, како у Београду могу да се проведу за 300 динара, када се може бесплатно у музеј. Њу највише инспиришу привремене изложбе, колекционари...

„Зато што лепота Београда јесте у томе што свако може да пронађе нешто за себе и да се не осећа усамљено. На пример, та аниме супкултура, као што су некада били панкери 80-их година, па су се сакупљали испред СКЦ-а, па људи који воле старе плоче, играју шах. Мени је то срж и суштина Београда“, наглашава Александра.

Чак иако мислите да Београд познајете као свој џеп, на Александрином профилу посвећеном Београду, сигурно ћете пронаћи место које нисте до сада видели, или неко које ћете гледати другачијим очима.