Нормалан живот после можданог удара је могућ уз труд и посвећеност у вежбању

У Србији годишње више од 20.000 људи доживи мождани удар. Болест је озбиљна, али није нужно крај нормалног живота.

Пре пет година, због пуцања анеуризме, имала је само 10 одсто шансе да преживи. Операција је трајала седам и по сати. Данас је ранораниоци могу видети на Ташмајдану. Садета Јовић свакога дана препешачи 10 километара без обзира на врућину, зиму, кишу или ветар.

„Мој неурохирург је рекао овако: 'Ја у каријери нисам имао тежи случај на столу, а здравијег пацијента нисам имао. Жено, шта Ви радите?' И наравно ја кажем Ташмајдан, јер ја од 2014. године преферирам свако јутро у раним јутарњим сатима, да изађем док је чист ваздух, док нема саобраћаја, само тај кардио ход, брзи, јер ја сам у годинама када треба да чувам и зглобове и тетиве и све и он каже: 'То је вама спасло живот'“, прича Садета Јовић.

Решила је да настави живот, као пре болести. Ведрог је духа и јаке воље.

„Нисам особа која ће да се излежава, лежи, да болује, него сам једноставно дошла, кроз неко моје размишљање тих месец дана, најгоре је иза мене, 'ајмо сад. Тај исти мој лекар неурохирург је урадио све да мене ишчупа да не будем вегетација 10 одсто колико сам имала, ово сад остало зависи од мене“, објашњава Садета.

Због компликација у трудноћи и превременог порођаја, Кристина Пауновић имала је мождани удар. Потпуно јој је била одузета десна страна тела, затим је добила тромб у плућима и нози, па сепсу.

Месец и по је провела у болници, једва покретна. Имала је тада само 21 годину.

„Тада одлазим у Дом здравља у Великој Плани где су са мном радили физиотерапеути кои су се стварно трудили и који су на самом почетку рекли да одатле нећу изаћи све док не будем самостално ходала и покретала своју руку десну која није била покретна“, наводи Кристина.

Свакодневне вежбе и огроман труд

У почетку је било јако тешко. Ћерки је тада била најпотребнија, а није могла ништа да ради. Ипак, није одустајала. Тек месец дана по изласку из болнице могла је да узме бебу у наручје.

„Код куће сам сама писала, стискала лоптицу, помало ходала, радила и код куће вежбе. Било је тренутака када сам хтела да одустанем, али кад угледам своје дете које ме чека кући, које једва чека да сутрадан са мном пише, црта, боји, она ми је стварно била највећа мотивација“, истиче млада жена.

Кристина редовно иде на контроле и нема никакве последице од можданог удара. Живи као и већина младих мама. Док је ћерка у вртићу, нађе времена за преподневну кафу и предах на сунцу.