Званично је: Наука каже да су баке добре за бригу о унуцима

Каже се да су унуци највећа животна радост, а сада прва научна студија која је испитивала функцију мозга бака сугерише да су баке можда емоционално више везане за унуке него своје синове и ћерке.

Нова студија објављена у Proceedings of the Royal Society B прва је која је пружила неуронски снимак ове блиске међугенерацијске везе.

Од 1960-их, истраживачи су тврдили да је један од разлога зашто жене дуже живе, деценијама по престанку репродуктивног периода, тај што су еволуцијски прилагођене да помажу својим унуцима да преживе, кроз физичку подршку коју им пружају – како каже позната „хипотеза о баки“.

Новији докази сугеришу да су добробит деце и њихов образовни учинак такође подстакнути присуством ангажованих бака и деда.

Како реагује мозак бака 

Како би боље разумели биолошке основе ове везе и проверили поменуту хипотезу, професор Џејмс Рајлинг, антрополог са Универзитета у Атланти, и његови сарадници одабрали су 50 жена које имају најмање једно биолошко унуче старости између три и 12 година и помоћу снимака функционалне магнетне резонанце скенирали мозгове ових жена док су гледале фотографије унучића, а затим фотографије своје деце и на крају слике непознатог детета и непознате одрасле особе.

„Оно што заиста упада у очи је активација у деловима мозга повезаним са емоционалном емпатијом“, наглашава Рилинг. „То сугерише да баке јако добро саосећају са својим унуцима када су са њима у интеракцији. Ако се унуче смеје, оне осећају радост. Ако унуче плаче, оне осећају дечји бол и невољу“.

Супротно овоме, када су бакама приказане фотографије њихове одрасле деце, дошло је до снажније активације подручја мозга који су повезани са когнитивном емпатијом, односно покушајима да се разуме шта нека особа мисли или осећа и зашто, али са много мање емоционалног ангажмана.

То је, како додаје провесор Рајлинг, можда повезано и са „слатким“ изгледом деце, што је својствено потомцима многих врста с намером да се подстакне брижност одраслих јединки.

Ово би можда могло помоћи да се објасни искуство које многа одрасла деца имају када виде реакцију својих родитеља који су много више узбуђени што виде своје унуке него њих.

„Мала деца су вероватно развила способност да могу да манипулишу не само мозгом мајке, већ и мозгом баке и мајке. Одрасло дете нема исти тај 'слатки фактор', тако да можда неће добити исти емоционални одговор“, напомиње Рајлинг.

Мозак баке боље реагује од очевог

Супротно другим врстама, људи су „кооперативни одгајивачи“, што значи да се мајкама помаже у подизању потомства.

Овај феномен је уочен и код неких других врста, попут слонова, а примећен је и код орки, које попут људи, али супротно од велике већине других сисара, такође пролазе кроз менопаузу.

„Ово је први прави поглед на то како функционише мозак баке“, каже Рајлинг, напомињући да се овакве студије на старијим особама спроводе углавном због проучавања неких неуролошких болести, попут Алцхајмерове.

Баке које су учествовале у истраживању са подручја Атланте и Џорџије биле су различитих раса и економског статуса, а биле су у обавези и да попуне одређене упитнике.

Показало се да су оне баке које су изразиле већу жељу да буду укључене у бригу о унуцима имале и снажнију активност у деловима мозга одговорним за мотивацију.

Упоређујући резултате ове студије са резултатима ранијег истраживања обављеног на очевима, Рајлинг је открио да се код бака снажније активирају подручја мозга повезана са емоционалном емпатијом и мотивацијом.

Међутим, професор наглашава да је налаз само статистички просек и да није нужно примењив на сваког појединца.

Пролем су родитељи унука

Рајлинг је такође и интервјуисао сваку од својих испитаница како би стекао утисак о изазовима и дражима бриге о унуцима.

„Највећи изазов представљају разлике у мишљењу које имају са родитељима у погледу начина подизања унука и сталне борбе да се уздрже од тога“, објашњава истраживач.

Многе баке су рекле како желе да буду присутније јер више немају временски и финансијски притисак са којим су морале да се боре док су подизале своју децу.

„Многе су чак изјавиле да више уживају у улози баке него што су успеле да уживају у улози мајке“, закључује професор Рајлинг.

Добијени резултати, такође, подупиру претпоставку да можда постоји глобални систем неге у мозгу који се активира код мајки (које су испитиване у одвојеним студијама), очева и бака. Рајлинг се сада нада да ће проучити деде и друге пружаоце услуга бриге о деци да би видео како се они уклапају у ову слику.