Уметност на ивици жилета, од лепоте до настраности

Људски ум је мистериозан – страст за убирање људске коже с лешева сигурно спада у категорију тешко схватљивог и одбојног, те потпирује сумњу у стару латинску изреку „о укусима се не расправља“. Јер о рационалности и смислу неких од њих ипак треба продискутовати.

Водећи јапански патолог свог времена, Масаићи Фукуши (1878–1956), гајио је упитно занимање за драње коже с лешева, које је с временом превазишло домен професионалног и зашло у област онога што би се могло сматрати опсесивним.

Колекција од 105 истетовираних људских кожа, од којих су многе узете с целог тела, завештана Музеју узорака Медицинског факултета Универзитета у Токију, његова је необична и контороверзна креација, која и данас траје и својом необичношћу и морбидношћу повремено заголица радозналост домаће и стране јавности.

Део њеног легендарног статуса вероватно потиче и отуд што није директно доступна широј публици, већ само оним истраживачима којима куратори издају дозволу за посету.

Фукушијеви мотиви, међутим, нису били настрани како би се могло помислити када се узме у обзир да је формирање поменуте колекције подразумевало да људски субјекти након смрти буду третирани попут уловљене звери, те да је сам поступак одвајања људске коже и њеног чишћења од остатака меса и нерава изразито дегутантан.

Напротив, њега су на тај несвакидашњи рад подстакли дивљење и саосећање за људско стваралаштво и труд – ликовно богатство, и у колориту и мотивима, фасцинатни детаљи и сложеност традиционалних јапанских тетоважа, које често покривају читаво тело и представљају права уметничка дела чије стварање захтева пуно месеци па и година напорног рада и трпљења бола.

Да такве врсне креације телесног сликарства нестану по смрти њихових носилаца је жалосно, сматрао је Фукуши, због чега се посветио борби за њихово бележење и очување.

Уметност као предмет проучавања патолога

Патолог Масаићи Фукуши у младости се као лекар бавио дерматологијом, односно, конкретно, проблемима као што су како уклонити мрље и израслине с коже. Тетоваже су га најпре привукле чисто научно, у контексту проучавања младежа и кожног пигмента, а потом и због тога што је приметио да промене на кожи које изазива сифилис могу да престану да се јављају након тетовирања одређеним бојама.

У Јапану, међутим, тетоваже се, упркос својој лепоти и сложености, традиционално доживљавају као обележје припадности свету криминала.

У чешћи контакт са људима из подземља, гангстерима и проституткама, чија су тела била густо осликана биљем, животињама и митолошким створењима попут легендарних хероја, чудовишта, људи и богова, дошао је након што се запослио у Меморијалној болници Мицуј у Токију, која је имала пуно пацијената из нижих слојева друштва будући да је делимично деловала непрофитно, као доброчинство за сиромашне и друштвено одбачене.

Узорке тетовираних људских кожа почео је да прикупља 1926, а већ наредне године почео је и рад на упознавању и промоцији јапанског стила тетовирања у иностранству, држећи предавања о бојама, техникама, историји и значењу тетоважа у својој земљи.

У ту сврху је посетио Сједињене Државе, где је, интересантно, и може се рећи трагично, у доба прохибиције и Ал Капонеа, у Чикагу 1928. један од камиона који је преносио узорке из његове јединствене колекције био украден. Терет никада није био пронађен упркос томе што је била понуђена и релативно издашна награда.

Типични вредни и темељни Јапанац, Фукуши је снимио преко 3.000 (црно-белих) фотографија и нацртао преко 2.000 скица разних тетоважа, те бележио и информације о људима чија су тела оне красиле.

Нажалост, огромни део тог драгоценог документарног материјала који је он прикупио у првој половини прошлог века изгорео је приликом катастрофалног разарања Токија запаљивим бомбама у марту 1945, када је погинуло, верује се, више од 100.000 људи. Његова колекција кожа, међутим, срећом је била сачувана, и о њој је убрзо, по окончању рата, у два наврата писао тада најпознатији амерички часопис Лајф, захваљујући чему је постала позната и ван Јапана.

Више од науке

Методе за очување коже преминулих Фукуши је развио након што је прешао на Медицински универзитет Нипон, где је имао и своју лабораторију. Конкретно, он је коже преминулих третирао хемикалијама, попут глицерина и формалина, и излагао их развијене у стакленим витринама.

Да је његов интерес постепено прерастао научно занимање и просту наклоност за једну форму уметности сведоче чињенице да је, како би проширио своју колекцију, временом почео да нуди новчану накнаду не би ли тетовиране одобровољио да му завештају своју кожу, и чак финансијски помагао онима који су желели да цело тело обавију тетоважама, али за то нису имали довољно новца.

Штавише, он је оформио удружење посвећено гајењу те у Јапану уметности подземља, организовао окупљање тетовираних особа и посећивао их у јавним купатилима, која су и данас омиљена места опуштања у Јапану, али су све до педесетих година прошлог века функционисала као права комунална средишта у којима су се суседи и колеге радо дружили.

Куриозитет је да је због свог дубоког интересовања и познавања тетоважа, те помоћи коју је пружао да се доврше ликовни радови на кожи, доктор Фукуши стекао поверење жестоких момака, који су почели својевољно да му завештавају своје ткиво, као и поштовање „мајстора резбара“, како у Јапану буквално зову особе које се баве тетовирањем, који су му указали прилику и част да буде судија уметничког квалитета тетоважа током надметања између њихових креатора.

Прикупљање кожа у сврху очувања уметности реликт прошлости?

После његове смрти 1956, старање о колекцији прешло је у руке његовог сина Кацунарија, који је пошао очевим стопама и постао патолог и, у мањој мери, колекционар тетовираних кожа, те објавио неколико књига о јапанској уметности тетовирања седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

Мада се идеја о стругању и конзервирању људске коже чини шокантном, данас много медицинских институција и научних музеја широм света поседује узорке, па и колекције људске коже.

Не тако давно, у првој деценији овог века, свет је, под изговором едукације о људском телу, обишла изложба немачког анатома Гинтера фон Хагенса, која се састојала од скулптура извајаних од кадавера, односно, од меса и костију лешева обрађених ацетоном, силиконском гумом и полиестером, с којих је била уклоњена кожа.

Такође, Фукушијеву пасију треба ставити и у историјски контекст. О степену развоја науке и етике везане за научно истраживање у његово време говоре, на пример, чињенице да су током његове младости афрички црнци у западним земљама још били третирани као форма живота између човеколиких мајмуна и хомосапијенса и, као такви, излагани у зоолошким вртовима, док су сурови медицински експерименти рутински вршени на живим људима – пракса која је врхунац достигла током Другог светског рата.

Непорециво је, међутим, да се, ако је у питању очување уметничких остварења на кожи, данас чине сасвим довољним савремени фото-апарати с објективима високе резолуције. У том смислу Фукушијева колекција у Музеју узорака Медицинског факултета Универзитета у Токију, о чијем даљем проширивању се, интересантно, и данас понекад говори међу обожаваоцима тетовирања, јесте реликт прошлости и анахронизам.

Када данас поједине особе „обучене“ у „одело“ од тетоважа од главе до пете разматрају могућност да завештају своју кожу том музеју, њих на ту помисао вероватно наводи жеља за (бар делимичном) бесмртношћу.