Пакао на земљи

Ватрени пир из 10. марта 1945. године готово је пао у заборав због годишњице великог цунамија и нуклеарне несреће у Фукушими, али и због шока и деценијске трке у наоружању које су проузроковале експлозије нуклеарних бомби у Хирошими и Нагасакију.

У првој половини марта 1945. године, америчке снаге почеле су кампању интензивног бомбардовања Јапана запаљивим бомбама нападом на Токио у којем је за једну ноћ настрадало преко 100.000 људи.

Крајем зиме 1945. тешки бомбардери Б-29, познати као "супертврђава", летели су на висинама на којима их јапанска противавионска артиљерија и ловачки авиони нису могли дохватити, па су неометано вршили бомбардовање. Међутим, управо због велике висине, они нису били у стању да прецизно погоде мете одређене за уништење, па су се неретко враћали у базу необављена посла.

Да би превазишао овај проблем, генерал мајор Куртис Лемеј променио је тактику америчких ваздушних напада тако што је наредио пилотима да лете на нижим висинама и опремио бомбардерску флоту запаљивим бомбама.

Стамбени објекти у Јапану у то време у целини су били грађени од дрвета, са вратима од папира, а јапанска одбрана је остала без горива за ловце. Ово су биле слабости које је сурови и прорачунати Лемеј намеравао да максимално искористи.

У настојању да повећа ефикасност и разорну моћ сквадрона Б-29, Лемеј се са својим војним инжењерима посветио изради запаљиве бомбе са максималним ефектом по грађевине и људство не марећи за цивилне жртве. При том, његов тим се ослањао на искуства стечена током савезничког бомбардовања Немачке, нарочито лучког града Хамбурга. Тамо се приликом једног ваздушног напада од мноштва мањих пожара формирала ватрена стихија која је великом брзином харала насељем и гутала толико кисеоника да су се и људи који нису били захваћени пламеном и димом гушили.

Уосталом, слична ситуација била је као када су савезници бомбардовали Дрезден у Немачкој, а када је била примењена иста тактика бомбардовања запаљивим и бомбама са експлозивним пуњењем. Наиме, план је био да експлозивне бомбе нанесу што већу штету на зградама и поломе све прозоре да би запаљиве бомбе имале максимални ефекат. И имале су. Скоро цео град је изгорео.

Лемејеви инжењери смислили су нову цилиндричну бомбу М-69 која се по избацивању из авиона отварала испуштајући десетине мањих запаљивих бомби. Ове су биле конструисане тако да пробију кров, и пошто се зарију у под, распрсну и разбацају више кесица врелог бензина по зидовима, те тако у најкраћем року спале читаву кућу.

Пошто се није очекивао отпор јапанског ваздухопловства, са америчких бомбардера су уклоњени тешки митраљези и уместо њих прикачене додатне бомбе. Да би се се бомбардовањем створио ефекат недостатка кисеоника и произвела ватрена олуја, били су потребни и одговарајући временски услови: мала влажност и јак ветар.

Касно увече 9. марта, сувог и ветровитог дана, први талас од укупно 334 бомбардера Б-29 изручио је смртоносни товар на Токио. Авиони су бесомучно засипали град запаљивим бомбама преко три сата спаливши 41 квадратни километар и побивши на десетине хиљада људи – толико да ни приближан број никада није утврђен никада са сигурношћу.

Поред десетина хиљада људи који су изгорели, хиљаде се угушило, а мноштво и удавило у рекама и каналима где су потражили спас од ватре.

Сведоци пакла

Ваздух је посвуда био тако врео, приповедају преживели, да се људима палила одећа и пламен их гутао чак и ако нису дошли у директан контакт са ватром. Асфалт се топио, а људи окупљени на мостовима били су присиљени да скачу са њих јер се метална конструкција усијала.

Улице су биле закрчене гомилама лешева тамо где би ватрена стихија ношена јаким ветром изненада одсекла одступницу масама које су се сливале низ оне саобраћајнице које су се чиниле отворене за пролаз ка сигурном делу града. Лешеви су често били спаљени до те мере да је ветар разносио њихов пепео.

Највећа гробница је била река Сумида која се улива у океан и где је у свитање повлачење воде услед осеке открило невероватан призор: хиљаде нагомиланих лешева угушених и спржених људи, непрепознатљивог лица и пола. Њихове животе однела је ватрена олуја која је брисала ниско над површином воде.

Мартовско бомбардовање Токија, које је однело, најчешћа је процена, око 100.000 живота, напад је који је проузроковао највише жртава у једном дану у историји човечанства, са обзиром на то да је у Хирошими, од укупно 140.000 непосредних жртава експлозије и радијације, на дан бомбардовања сместа погинуло 80.000 људи.

Поједини аналитичари сматрају да је број жртава у Токију, могуће, био и близу 200.000 због великог дневног уплива становништва у престоницу и тадашње лоше администрације која није имала прецизне податке о градској популацији. Тачан број жртава, међутим, никад неће бити познат: многа тела река Сумида је однела у океан, а преко 90 одсто погинулих никад нису били идентификовани због природе повреда које су задобили и потребе да се лешеви брзо сахране.

У пролеће и лето 1945. године, америчка авијација бомбардовала је преко 60 јапанских градова, који су у тим нападима били уништени 50 до 99 посто. Град Тојама је тај у којем је збрисано скоро 100 одсто грађевина. Токио је три пута бомбардован запаљивим бомбама. Четири града: Хирошима, Нагасаки, Њигата и Кокура остављени су нетакнути. Када су се 6. и 9. августа 1945. године над прва од ова два града надвиле атомске печурке постало је јасно зашто су ови градови били поштеђени од напада запаљивим бомбама.

Експлозије две атомске бомбе које су разориле Хирошиму и Нагасаки и радијацијом касније прозроковале десетине хиљада додатних жртава, бациле се у засенак стравичне губитке настале бомбардовањем јапанских цивила запаљивом муницијом.

И док је тешко наћи особу у свету која не зна за Хирошиму и Нагасаки, многи млади људи у Токију данас не знају за бомбардовање из марта 1945. године, што се може приписати и недовољном интересовању медија за годишњицу овог тужног догађаја.