Хируршке маске као свакодневица

Онај ко се у Европи одважи да, ван болничког контекста, стави хируршку маску на лице ризикује да буде извргнут оговарању и руглу.

На Старом континенту епидемије грипа и других заразних болести које се преносе кашљањем и кијањем, упркос својим непријатним и понекад тешким последицама, по правилу не мотивишу становништво да посегне за хируршким маскама. Европљани се, чини се, за такву меру одлучују само када се суоче са инфективном болешћу изразито високе смртности.

У Јапану, међутим, становништво без и најмањег устручавања масовно носи хируршке маске у свакодневном животу и у условима када не прети велика, непосредна опасност по здравље.

У тој земљи радници који не смеју себи да дозволе одсуство са посла, ђаци који се интензивно спремају за важне пријемне испите, као и спортисти које очекују велике борбе, поступају прагматично и носе хируршке маске да би се заштитили од материјалног губитка и разних пословних и других животних компликација које може да проузрокује болест.

Такође, у Јапану се обзир према другима сматра за једну од највиших личних врлина и представља једну од најважнијих друштвених вредности, па људи који су прехлађени али су у стању да се крећу и раде – носе хируршке маске како не би заразили своје колеге и пријатеље.

Коришћење маски у тој острвској земљи на Далеком истоку толико је уобичајено да се кијање и кашљање без маске на јавним местима сада већ доживљавају као велика неотесаност.

Хируршке маске у Јапану имају и практичну страну која није везана за здравље. Наиме, пуно људи користе их просто да би се осећали пријатније зими, односно да би загрејали лице и хладан ваздух који удишу. Међу женама је честа и пракса да ставе маску када иду до самопослуге или банке, а немају времена или жеље да се дотерају.

Ношење хируршких маски, генерално, пружа и психолошку потпору особама несигурним у сопствени изглед, јер прикрива подочњаке, отеклине, бубуљице и боре.

Маске, тврде јапански психолози, такође пружају анонимност која изразито стидљивим и повученим особама олакшава да избегну нежељену комуникацију са познаницима или да изразе незадовољство према угоститељским радницима или службеницима у администрацији.

Тако стечена анонимност, међутим, и криминалцима омогућава лакше деловање пред објективима сигурносних камера, па хируршке маске често користе и пљачкаши продавница и преваранти који на банкоматима покушавају да испразне туђе рачуне.

Поједини јапански произвођачи муштеријама нуде и хируршке маске у различитим бојама и дезенима и са умирујућим мирисима, па оне чак могу да послуже и као модни детаљ или средство за смирење.

Најсмртоноснији грип у историји

Јапанци су први пут почели да у свакодневном животу носе хируршке маске када се њиховом земљом 1918. године проширио смртоносни грип познат под називом „шпанска грозница“.

Тај грип, за који се сматра да је у два таласа усмртио бар 50 милиона људи широм света, важи за највећу пошаст савременог доба.

Неки научници процењују да је од њега, могуће, настрадало и читавих 100 милиона људи, јер су симптоми, као што је крварење слузокоже, и смрт коју је често проузроковао, извесно време били приписивани другим обољењима сличног тока и исхода, попут колере, тифуса и денг грознице. Осим тога, генерално, у многим деловима света почетком прошлог века још увек није постојала систематска и прецизна медицинска евиденција.

Темељни Јапанци, међутим, забележили су да је „шпанска грозница“ у њиховој земљи у два налета, у другој половини 1918. и у првом тромесечју 1919. године, заразила 21,6 милиона људи, више од трећине тадашње популације, и притом однела око 257.000 живота. Вирус је потом мутирао и нова форма грипа је касније током 1919. у тој држави усмртила још око 60.000 људи.

Важна одлика вируса „шпанске грознице“ била је то што је, за разлику од велике већине других репликатора те врсте, који по правилу усмрте пуно старих, деце и болесних, углавном убијао људе у напону снаге, у двадесетим и тридесетим годинама живота.

Мада се стопа смртности код других врста грипа обично креће свега око једне десетине процента, „шпанска грозница“ је, сматра се, у смрт отерала између 10 и 20 процената заражених.

Иако током трајања саме епидемије лекари нису успели да утврде шта је узрочник заразе, узорак тог смртоносног вируса је деценију и по касније изолован из замрзнутих тела преминулих.

Изучавање тако добијеног вируса „шпанске грознице“ показало је да он заправо убија тако што изазива прекомерну имуну реакцију организма, када антитела нападају не само изазивача болести већ и ћелије самог организма.

То сазнање је решило мистерију у вези са тим зашто је, пропорционално, највише жртава било у најздравијем слоју становништва, јер су управо млади одрасли људи ти који имају најјачи имунитет, односно моћ да патогену пруже највећи отпор стварањем великог броја антитела.

„Шпанска грозница“ није почела у Шпанији

Мада је, на несрећу Шпанаца, највећа пошаст у савременој историји човечанства име добила по њиховој домовини, јасно је да прво жариште пандемије није било у тој земљи на Иберијском полуострву.

О томе где је она избила постоји више различитих теорија, а најновија и најутицајнија међу њима је да се вирус првобитно појавио на Западном фронту у Француској међу домаћим и британским војницима.

Друга теорија, међутим, каже да је епидемија најпре букнула у касарнама у држави Канзас у САД, одакле су је у Европу пренели амерички војници послати на ратиште у Француску и Белгију.

Према неким историчарима, постоје докази да се вирус заправо најпре појавио у Кини, одакле су га у Европу пренели кинески радници који су у великом броју били ангажовани на логистичким пословима за потребе француских и британских трупа.

Како год било, разлог зашто је епидемија грипа изазвана вирусом Х1Н1 добила назив „шпанска грозница“ је тај, тврде историчари, што су Француска, Велика Британија и Сједињене Државе спроводиле ратну цензуру да би очувале морал у војсци и народу и тако неко време прикриле размере здравственог проблема са којима су се суочавали њихови војници.

С друге стране, у Шпанији, која није учествовала у Првом светском рату, грип је добио велики публицитет јер је од њега оболео тадашњи владар, краљ Алфонсо XIII.

Хируршке маске данас популарније него икад пре

Вирус „шпанске грознице“ доспео је у Јапан, највероватније, преко луке Кобе која је почетком двадесетог века, уз Јокохаму, била најважнија поморска капија далекоисточне царевине када је у питању међународни путнички саобраћај.

Као и другде у свету, у Земљи излазећег сунца су пропорционално највише страдали млади. Много жртава је забележено и у јапанском експедиционом корпусу, који је бројао чак 120.000 људи и који је 1918. године продро у источни Сибир да би учествовао у великој међународној акцији за гушење Октобарске револуције и, притом, покушао да приграби ресурсима богату руску територију у Азији.

Шок који су изазвали масовна погибија и обољење више од трећине укупног становништва, у Јапану је створио нови културолошки феномен – рутинско коришћење хируршке маске у свакодневном животу.

Архивске фотографије указују на то да су током епидемије „шпанске грознице“ хируршке маске ношене и у САД и у западној Европи, али док су западњаци престали са њиховим коришћењем када је опасност минула, педантни Јапанци, чија религија и култура од давнина наглашавају ритуалну и физичку чистоћу, наставили су са њиховом употребом у свакодневном животу.

Сто година након велике епидемије „шпанске грознице“, Јапанци данас више него икада раније носе хируршке маске у свакодневном животу, за шта постоји неколико еколошких, епидемиолошких и економских разлога.

Наиме, последњих деценија у Јапану све више људи у градовима пати од поленске грознице, а произвођачи хируршких маски тврде да нове технологије у њиховој изради знатно ублажавају тај проблем.

Расту продаје маски у протеклих неколико година допринела је и нуклеарна несрећа у Фукушими, као и све чешћи извештаји домаћих медија о опасности од необично великог атмосферског загађења у суседној Кини, које снажни ветрови са континента носе у Јапан, нарочито зими.

Међу становништвом у Јапану још увек је и свеже сећање на страх од епидемије сарса, свињског и птичјег грипа, које су последњих година избиле у Кини и Вијетнаму.

Такође, поред стандардних паковања од по пет хируршких маски, која коштају око три евра и продају се у самопослугама, данас се у специјализованим драгсторима и апотекама у Јапану по истој цени могу наћи и паковања од по чак сто маски за једнократну употребу.

Статистика показује да од почетка ове деценије Јапанци на хируршке маске троше између 170 и 200 милиона евра годишње.