Јастог, од ђубрива до деликатеса

Данас је то скупи специјалитет, етикетиран као „храна за богате“.

Међутим, није увек било тако. Некада давно јастог је завршавао на депонији, дакле као ђубре, али и као ђубриво!

Наиме, када су први насељеници из Европе стигли у Северну Америку, писали су да je јастога било толико да су наилазили на „брда“ ових ракова, висине и до 60 центиметара, које је море избацивало на обалу.

Колонистима из Залива Масачусетс није падало на памет да их једу и пеку са путером (као данас), већ су их сматрали грозним „бубашвабама из мора“.

У ствари, јастози су били толико омражени и непожељни да су почели да их користе као ђубриво и мамац, подједнако и Индијанци и колонисти.

Али, њихова бројност је такође значила да су колонисти имали лак приступ протеинима током лоших сезона или жетви, па је јастог убрзо зарадио репутацију оброка за сиромашне – њиме су храњени затвореници, шегрти и робови, што је био одличан начин да се уштеди новац.

Но, све ово се променило средином 19. века због две ствари – конзервирања хране и железничког транспорта.

Људима из унутрашњости се пружила прилика да јефтино купе конзервираног јастога, који је постао један од најпопуларнијих конзервираних производа на тржишту.

Такође, могли су себи да приуште карте за воз и отпутују у приобалне америчке градове.

Свеж јастог је изненада постао популаран и код првих туриста у Новој Енглеској. Затрпани силним захтевима, ресторани су почели да га служе као „нормалну храну“, а рецепти за најбољу и најукуснију припрему су почели да се множе – од кувања до поховања.

Тако је јастог уместо сметње постао роба! А цене су почеле да му скачу од 1880. године.

До Другог светског рата постао је деликатес. Због његовог новог статуса, САД га низу извозиле, а ратна економија је омогућавала само богаташима да га конзумирају по неразумним ценама.

Од тада се мало тога променило – чак и када су му тржишне цене ниске, ресторани га папрено наплаћују.

Дакле, возови, туризам и конзервирање хране су од ђубрива створили деликатес. Невероватно!