Ispovest počasnog konzula Srbije u Sudanu: Izgubio sam sve što sam imao

Kada sam došao u Sudan, rekli su mi: “Idi kod Ahmeda Moutija! Kod njega odlaze svi Srbi.”

 I otišao sam. Posle višemesečnog putovanja po pustinjama Egipta, Jordana i Sudana ozario me je veliki srpski grb i ćirilični natpis. Otvorila se glomazna metalna kapija i otkrio mali raj: bašta puna palmi sa srpskom trobojkom na jarbolu. Ahmed je deo svoje kuće, o svom trošku, pretvorio u Počasni konzulat Republike Srbije u Kartumu i dom za sve Srbe koji zabasaju u ovaj deo planete.

Među afričkim maskama i figurama na policama stoji srpska zastava. Orman je ispunjen kristalnim čašama i posuđem tipičnim za jugoslovenske domove sedamdesetih godina. Na stočiću stoji ukrašen ibrik sa dugačkim vratom, koji je Ahmed doneo sa jednog putovanja.

Na zidu je okačen kalendar Sremske eparhije, a ukućane je tog oktobra posmatrala Sveta Petka. Ahmed voli pravoslavlje.

 Ibar na ulicama Kartuma

„Ajde da te provozam po Kartumu!", obratio mi se na čistom srpskom jeziku. Činilo mi se nestvarnim da u ovakvoj daljini od tamnoputog čoveka slušam tečan srpski, kao da smo u srcu Šumadije.

Ušao sam u kvalitetan automobil. Objasnio mi je da automobila nema mnogo u Sudanu zato što su izuzetno skupi: državni porezi jednaki su kupoprodajnoj ceni. Ali, na to se gleda kao na ušteđevinu, jer se novac od poreza vraća kad se automobil proda.

 Ahmed mi pokazuje grad, govori gde su vladine zgrade, gde znamenitosti. Na radiju počinje melodija koja mi se učini poznatom, a Ahmed pojačava do kraja, pada u sevdah.

 Stani, stani, Ibar vodo, kuda žuriš tako...

 Kartum najednom prestade da mi bude strani grad. Ovaj čovek kojeg sam tek upoznao, postade mi tako drag. Širok osmeh u sevdahu govori sve. A onda kreće – Svilen konac, srbijanski kroj... Ovako se „domaće“ retko osećam u rodnom Beogradu.

 Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo… ori se iz naših kola, čini mi se – ceo Kartum čuje, odobrava, razume.

 „Nikad nisam bio na Kosovu. Ali je ono oteto od moje zemlje i biće nam vraćeno, kad-tad. Puštam ovu pesmu svaki dan. Nema Sudanca koji je seo u moj auto da je nije čuo.”

 Upad pobunjenika u konzulat

Od tada je prošlo već osam godina. Ahmed je za mene još tad u Sudanu prestao da bude počasni konzul, a postao prijatelj.

Ahmed je za mene Srbin, čistokrvan, neiskvaren, podjednako kao moji preci. Srbin tamnijeg tena i muhamedanske veroispovesti. Retko se sreće čovek koji toliko voli Srbiju, koji je svoju ljubav delima pokazivao decenijama, koji je sa rođenjem u potpunosti upio srpski narodni mentalitet, pošto mu je majka Srpkinja.

Kada se rat razbuktao u Sudanu, on se zatekao u Srbiji. Došao sam da sa njim razgovaram o ratnim aktuelnostima za tekst koji pišem. Zakucao sam na vrata njegovog beogradskog doma u podne, 13. juna 2023. godine. Ugledah ga glave zarivene u šake kako razgovara sa prijateljima iz Kartuma.

„Jutros su mi upali u kuću. Isprebijali čuvara, ubili psa. Opljačkali sve što su mogli. Što nisu uzeli, izlomili su. Auto nisu mogli da pokrenu, pa su ga izrešetali mitraljezom. Izgubio sam tamo sve što sam imao. Čekao sam da dođe moja kuća na red, i eto, došla je. Kad opljačkaše svima, neka mene ne preskaču! Ne bih želeo da mene zaobilazi nesreća mog naroda...”

„Sudanska narodna izreka kaže: smrt u zajedništvu, to je svadba. Ako svi treba da umremo, neka mene među svojima. Šta god da se dogodi Sudanu, tu sam i ja da podnesem i neću se nikad na to požaliti.”

„Zovem prijatelja, kaže njemu su dva puta opljačkali kuću. To što je u pitanju moja kuća, manje je važno, ali tu je i sedište Počasnog konzulata Republike Srbije. A pobunjenici pričaju o demokratiji, vladavini prava... Dobro je da mi je čuvar preživeo, stariji je čovek. A eto, moj vučjak je lajao, smetao im, i upucaše ga.”

"Vraćam se ja svojoj kući"

Nameštaj koji sam video kada sam mu bio u gostima, sada postoji samo na mojim slikama. Auto kojim smo se vozili pun je metaka. Izrešetana su naša sećanja.

Sada, uprkos teškoj situaciji, jedva čeka da se vrati kući. Kaže, prvim će avionom... a onda se ispravlja, jer aerodrom više ne postoji. Autobusima će, i peške, preko Egipta, pa koliko god bude bilo potrebno, da dopre do svog ruiniranog doma.

„Vraćam se ja svojoj kući”, kaže tonom u kojem nema težine, ljutnje, ni ogorčenosti. Samo odlučnost da bude u svom domu, u kakvom god stanju da je, makar to bilo i zgarište, sa svojom rodbinom, komšijama, prijateljima.

Kratkih brkova kakve je nosio general Mišić, mršav i visok, Ahmed mi se čini kao antički junak: nema nevolje koja će njega obeshrabriti, niti sreće koja će ga, posle svega, razgaliti. Pa ipak, čak i danas Ahmed je prema meni, gostu, predusretljiv. Skroman i neposredan, uvek je činio da se svi u njegovom domu osećaju kao kod kuće. Čak i sada, tek saznavši da mu je kuća poharana, služi me pićem, uz to je i srdačan. Nikada se nije dogodilo u njegovoj porodici da gost nije bio dobrodošao, pa je i sad tako. Gostoprimstvo ukazuje spontano i lako, dubinom svog bića, jer takvi su Sudanci, za njih su gosti rođena braća.

Dok ispijamo šljivovicu, cakle mu se oči kao na žeravici na ukočenom licu. Suze se iz njih ne pomaljaju. Zaledile se u nesreći. Pola je života prošlo, a suzu nije pustio. Ne zato što ih nema – blage crte lica koje sad naglo otvrdnuše, pune su tananih osećanja što bujaju u njegovoj duši, velikoj i prostranoj kao Nil pokraj kojeg živi. Ali on je muškarac, snažan koliko i osećajan, a suze ništa ne rešavaju. Uostalom, smatra da nema prava na njih: mnogi su izgubili živote, a on „samo” svoj dom. A opet – dan je sunčan, svet je i dalje pun bogatstva i lepote, budućnost, koja mora biti bolja od ove grozote, na pragu je. Ahmed ni u jednom trenutku u to nije posumnjao, jer je on sa rođenjem upio večiti optimizam sudanskog naroda. Kada bi znali da danas planeta nestaje, Sudanci bi slegli ramenima uz reči: stvoriće, koliko sutra, Bog lepšu i pravedniju...

 Dogodine u Kartumu

Nijedne suze me nisu dirnule koliko Ahmedove neistečene. U njegovim očima one nisu, kao što to obično biva, na površini jabučica, već u dubini. Činilo se da je celo oko postalo velika suza koja je pustila suzne nerve da prožimaju celo telo. Gledam mu u duge žgoljave prste, a vidim suze; gledam mu u lice, a vidim ceo unesrećeni Sudan.

„Sve što su pokrali i polomili, pošteno je zarađeno. Možda bi mi bilo teško da sam nešto pokrao, a ovako... Nek im je prosto!”

Razumeo sam: naravno da je više nego teško, ali onom ko je pošteno zaradio, i kad je sve uništeno, ostaje nada u Božju pravdu i bolja vremena. Pošteno zarađeno, steći će se ponovo. A kako lopov da ublaži svoj očaj, čemu on da se nada? Njega je stigla zaslužena kazna.

Ahmed ne želi da nesreća koja ga je zadesila bude tema za medije. Ali ja ga ubeđujem: važno je to, ne zbog njega, već zbog Sudana. Svet treba da bude upoznat kroz koju patnju prolazi običan narod. Uostalom, demolirano zdanje u Kartumu bilo je dom stotinama Srba. Svima je nama kuća uništena.

Ne znam šta da kažem svom dragom prijatelju, pa izustih: „Dogodine u Kartumu! Doći ću ja tebi ponovo u posetu. Još ćeš ti mene voziti po gradu, odvrnućemo Vidovdan do daske, da ga čuju i nove generacije što će spokojno graditi uspešnu zemlju...”

Ali čini mi se da nećemo pustiti Stani, stani, Ibar vodo, i ja imam jade svoje, jade svoje, jer ko zna šta bi se tad dogodilo sa suzama u nama.