Добри мој Макарије – православни мудрац заборављеног краљевства

Нова Донгола, како јој име каже, сасвим је нов град, прилично удаљен од остатака старог. То је највећи град у региону, срце Нубије, пун зеленила.

Када сам стигао, чинило ми се да сам закорачио у невиђено богатство неке друге планете. Већ сам се одвикао од продавница, па ми се супермаркет учинио као раскошна царска ризница.

Урме на асфалту

Асфалт! Све је асфалтирано, не само главни пут. Зелене се поља око града, узгаја се памук, пшеница, јечам, шећерна трска, пијаца врви животом, препуна разноврсног воћа и поврћа. Палмине урме разастрте су по тротоарима. Продавци ми дају да пробам многобројне различите врсте, до врха ми пуне џепове.

„Треба да дођеш кад је у току берба. Тад се приређују венчања и славља, град не престаје да се весели месец дана!“, каже ми Макарије.

Насеље од једва тринаестак хиљада становника изгледа као пустињска престоница. Чак има и свој аеродром, који додуше није радио кад сам дошао, али то ми после пустиње звучи као да су рекли да имају космодром!

За ово обиље изгледа да су чули сви инсекти Судана. Никад нисам видео толико разноразних буба и комараца. Увече је било неиздрживо боравити на улици, чак и када сам се сав посуо прашком против инсеката и покушао да се скроз умотам чаршавима.

Чинило ми се да су минијатурним зверима израсле чељусти лавова и крокодила, пошто су толико болели њихови уједи, који су често бивали невидљиви. Неподношљив свраб би ме натерао да рашчешем бројна места подмуклих напада.

Зашто се у Лондону, Бристолу и широм Америке улице зову по Донголи 

Када ме је Макарије увео у свој дом, позвавши ме да спавамо на креветима које ће његови унуци за нас изнети на улицу, причао ми је о томе како су Нову Донголу 1812. године настанили египатски Мамелуци, владајућа каста коју је албански плаћеник Мухамед Али позвао на вечеру, изненада запуцао, побио их до последњег, и сву власт приграбио за себе.

„А они ретки који су преживели побегоше у Донголу! Овде су основали своју државу и тако је од малог села настао велики град. Срећа их је послужила свега десет година, кад су пред египатском војском морали да беже…

Енглезима је ово била база за борбу против наших устаника. Одавде су слали извештаје за Британију, па се прво енглеско саопштење за јавност тицало Донголе и вести о британско-египатској војсци у Судану. Због тога ћеш наићи на улице назване по Донголи у Лондону, Бристолу, широм Америке...“

Али мени је већ превише историје. Тешко се сналазим у мутним меандрима векова. У свесци исписујем године и правим редоследе владара, династија, цивилизација. 

Ко је мој Макарије, газда палмине шуме

А сада, док сам у Донголи, желео бих да сазнам више о животу овог необичног хришћанина. Јурили смо по Старој Донголи, стално били у превозу. Има двоје унука у тинејџерским годинама, о којима се стара уз помоћ своје сестре.

Син му је са супругом преминуо у тешкој саобраћајној несрећи, а жена од рака, још кад су деца била сасвим мала. Живи повучено, ретко излази из свог дворишта, још ређе из свог града, и данашњи излет је за њега велики догађај, али и напор који је учинио за свог православног брата из непојмљивих даљина.

Сувласник је једне шуме палми, па прихода има довољно, мада му се никад не прелива. Деца желе да се иселе из Судана, или барем да пређу у Картум, где ће имати више прилика за испуњенији живот и значајнији пословни успех.

„Какав успех јуре кад имају Нил, и палме, и овај рај? И своју веру?“, поверава ми испод гласа своју најтежу бол.

На овој земљи са палминим плодовима убира се и мука, а деца би желела више плодова, а мање муке. Непрекидно тапкају мобилне телефоне, преко сателитске телевизије у трошном дому гледају чудесан далеки свет и чини им се да је рај скривен у бетону, у некој канцеларији на сто петом спрату далеког небодера.

Можда и јесте – како за кога.

Можда је потребно да остаре у канцеларији, да би по њој лепили слике палми и маштали о Нилу. Ко ће га знати где је чија срећа? Ја могу само да пожелим, ако будем на земљу силазио још који пут после смрти, да ми милостиви Бог подари што више времена са Суданцима покрај Нила.

Једно питање лебдело је све време у ваздуху.

Муслиманска земља и жал за хришћанством

„Како ви, преостали православци, гледате на то што је Судан сад муслиманска земља?“

Да ли је превише осетљиво покренути ту тему? Желим да питам, а одговор знам. Векови су наталожили бол, чак се и о много мањим губицима тешко прича. А ово је муслиманска земља, жал за хришћанством може довести до чежње за слободом – за то се одлази у затвор.

Учини ми се да сам ипак превише отворено питао. Но, сад је готово. Усне упиташе, чини ми се без моје сагласности, и ја их сад преврћем и уједам од нервозе: шта ми то треба да тако добром човеку који ми је помогао постављам незгодна питања? Истину већ знам, али је он не може рећи јер и зидови имају уши, а ако крене да увија и да се извлачи, разочараћу се, а можда и он касније буде киван на себе што је сувише – човек.

Колико се сличних питања комеша у мени од посете Старој Донголи! Да ли су после толико векова огорчени на освајаче? Били су апсолутна већина, сад су апсолутна мањина. Да ли је то теже него одувек бити мањина? Да ли је живот нарочито тежак хришћанима?

Свашта, па знам да јесте. Када међународне организације праве ранг листу земаља у којима је најтеже бити хришћанин, Судан се увек налази у првих десет. Али ја бих волео да чујем не статистику, већ искуство које је опекло кожу човека којем гледам у очи. Да ли је нормално што желим више да сазнам, макар по цену туђег бола? Јер свако подсећање, нова је рана.

А он, као да је све чуо.

"Бог је тако хтео па нек тако и буде"

Први пут је потпуно одмотао мараме са своје главе, да бисмо се боље видели. Као да је желео да могу да осмотрим сваки покрет набораног лица, сваку сенку и сев у оку. Говори споро и спокојно. Речи долазе из дубине, давно промишљене, можда и пре његовог рођења.

„Бог је тако хтео, па нека тако и буде. Муслимани су наша браћа, а Судан је заједничка отаџбина. Ја се молим за спас душа мојих комшија муслимана, а знам да се и они моле за моју. Православном, муслиманском, ма богу било које вере, биће драго ако смо сложни и ако се помажемо. Ако комшију, брата мрзим, ако сам озлојеђен и носим горчину цео живот, то неће обрадовати ниједног бога. То је храна демонима", прича ми мој Макарије.

Сасвим једноставним речима изговара највећу истину: "Наше време на земљи је кратко. Уз Нил и палме додај мало љубави, нек прође живот у миру, па да наставимо путовање неким другим пределима. Постојање на земљи, то је секунда вечности. А ми у тој секунди завидимо, љутимо се, мрзимо, гледамо ко је какве вере, боје коже, шта има у кући. И у тој секунди заборавимо на вечност, чудимо се кад нам смрт закуца на врата."

Наравно, волео бих да је Судан и даље православна држава, но и жабе које видиш у Нилу волеле би да је сав Нил испуњен жабама. Тако је како је и о томе нећу да мислим. Поносан сам на фараонску, православну, па и на муслиманску прошлост. Сваки успех ове земље, мој је успех. Свака пропаст, моја је пропаст. Зар може бити другачије?“

Како је све једноставно и јасно у души овог човека! Ствари око којих се крве милиони, око којих се вековима воде ратови, све је постављено на своје место. Свеземаљски мир склопљен је у његовој души одавно. Да ли је сам дошао до оваквих закључака? Или то из њега тече колективно искуство и мудрост сакупљана вековима?

„Наше је било, па прошло. Хвала Богу да је било! Сад је њихово време, па нек пазе шта раде и шта ће оставити за собом. А проћи ће и њихово, прошло је и раздобље старог Египта, а камоли неће ово мучно време пуно самохвалисања и позивања на Бога без добрих дела! А после сам Бог зна шта ће доћи...“

„Како је твоја породица остала православна?“, упитах.

„Можда је била случајност, можда су моји преци били налик свецима па су издржали највећа искушења и муке, можда их је Бог заштитио па нису патили колико други, а можда их је снашло све то заједно, некад више, некад мање, некад помешано, ко ће знати, током свих дугих векова…“

Тамне веђе штрче над усахлим очима као колутови вуне. Лице му је широко, пуно топлине, а усечене старачке бразде нису га поружнеле, већ му дале изглед доброћудног мудраца. Одлично зна да је теже променити себе него свет, и он је себе начинио онаквим какав би свет требало да буде. За један живот, то није мало постигнуће.

За шаку пиринча

Можда је мудром погледу на живот допринела борба за голи опстанак? За данашњу шаку пиринча на столу. Хришћанима није било лако претходних векова, а нарочито претходних неколико деценија откад су исламисти дошли на власт. Цркве су им затваране, третирани су као грађани другог реда, избачени из државних служби...

Судан последњих сто педесет година стално доживљава плиме и осеке: неколико година верске толеранције и разумније власти замени период владавине верских фанатика. После свргавања Омара ел Башира, непосредно пред садашњи рат, у врховну власт ушла је једна хришћанка, и сви су се понадали да је то знак надолазећих промена. А сад је питање да ли ће после рата у Судану уопште остати хришћана...

Прича о Маријам

Док сам боравио у Судану, још увек су ступце светских новина испуњавали чланци о неправди учињеној жени која се зове Маријам Јахја Ибрахим. Она је рођена у муслиманској породици, али су је одгајали хришћани. Заљубила се и удала за хришћанина. Када је била трудна, завршила је у затвору и осуђена је на смрт вешањем зато што је изјавила да је хришћанка од детињства. Њена мајка је православна, а њен отац муслиман, и по суданском шеријатском праву она ће или бити муслиманка, или ће бити убијена. Ставили су је у окове, трудну. Породила се у затвору. Понудили су јој смрт или преобраћење у ислам, али је она одбила да се одрекне своје вере.

Да ли је могуће да су Суданци, „најбољи људи на свету“ како сведоче сви странци који су ову земљу посетили, тако окрутни према својим сународницима друге вероисповести? Можда је лакше бити добар према странцу, који дође и прође. И у томе има истине, али мени су се многи муслимански Суданци жалили на власт и били огорчени на екстремисте унутар своје вероисповести. Чини се да је проблем у вешто организованој мањини која је успела да се домогне власти и целу државу узме за свог таоца.

„Грех који су појединци учинили у директном је сукобу са Уставом Судана, али и са Кураном, у којем јасно пише: нема присиле у религији!“, каже Макарије, мада се муслимани позивају на то да је дозвољено пролити крв ако неко напусти своју веру и одвоји се од заједнице, што је такође цитат из њихове свете књиге.

Тек под међународним притиском, дозволили су да Мирјам напусти земљу.

„Колико је само било таквих случајева! Но иза Мирјам је стао цео свет, а за друге нико и не зна. На пример, фебруара 1991. године један пилот суданског ваздухопловства је погубљен зато што је код њега пронађен страни новац. Понуђено му је помиловање ако пређе у ислам, али је он то одбио. Отежане су процедуре за добијање суданског држављанства хришћанима, а забележени су случајеви да су коптска деца бичевана ако не знају да рецитују стихове из Курана. Таквих примера је много. Није лако бити хришћанин у Судану, али коме је данас лако! Намучена је ово земља, а свако нек носи крст који му је намењен. Волео бих да је Судан бољи и правичнији према свима који у њему живе, па и према мени, или барем према мојој деци.“

Деца су највећи проблем, то наслућујем из покоје речи изговорене тише, дубље и болније од осталих. Нове генерације неће да сагињу главу, не прихватају да им неко сиромаштво учини још тежим и горим само због њихове вере.

Неће ни да се боре, ни одвише да трпе. Отићи ће куд било и постати други људи, за педесет-сто година удаљенији од својих предака него Марсовци. Вековима су чували бакљу православља, била им је вреднија него сопствени живот. Чували су је мање због себе, више због деце и унука. А сад ће добити православне ванземаљце, потомке који ће градити неке друге државе и народе, и на крају заборавити на веру предака. Са њима ће отићи и деца комшија муслимана, јер и они желе бољи живот и више слободе.

"Да је Судан правичнији..."

Екстремисти ће добити жељених сто одсто верника у земљи, али ће затрти будућност. Сви који ваљају биће негде другде. Док су раније цивилизације остављале чуда за собом, за овим генерацијама остаће проклетство затуцаности и празне земље.

Макарије понавља тихо, више за своју душу: „Волео бих да је Судан бољи и правичнији према свима који у њему живе, па и према мојој деци…“

А онда се трже, па са новом снагом, живахно, сасвим другим тоном, настави: „Али пусте жеље, зашто на њих трошити речи? Живи, ради, мењај шта можеш око себе, а ако си верник, допусти и Богу да поради понешто. Што да разбијамо главу око онога што не можемо променити? Па још да се једимо и попреко гледамо на комшије, па нисмо толико неразумни. А они који су се према нама огрешили, одговараће пред вишим судом (показује прстом ка небу).“

Стисну зубе од бола, надођоше емоције, у очима се помешаше огорченост и сузе. Окрзну ме оштрица погледа овог патника упућена земљи и небу. Подиђе ме језа, а он милостиво настави: „Али ја ћу и на том суду бити на њиховој страни! Људска слабост изазива најтежи грех, али не заслужује најтежу казну.“

Снимио сам његове мисли и повремено их преслушавам. Оне су лек који сам понео из Судана – за све просторе и сва времена, за главне бољке модерног света у добу затрованом екстремима.