Kompozitor meseca

Rad na Institutu za ortopediju i fizioterapiju koji je Franc Bervald osnovao u Belinu 1935. godine, obezbedili su mu značajna finansijska sredstva da se u potpunosti posveti komponovanju. Nakon Beča u kojem je zajedno sa suprugom živeo do 1842. godine, Bervald se vratio u Stokholm, nadahnut i inspirisan za dalji rad zbog uspeha koji su pobrala njegova dela na koncertu održanom marta iste godine u austrijskoj prestonici. Međutim, kako su njegova ostvarenja samo neznatno imala nešto bolji prijem među švedskom publikom nego što je to bio slučaj pre nego što je otišao u Berlin, kompozitor je ogorčen odlučio ponovo da otputuje u Pariz i Beč. Godine 1847. dodeljeno mu je članstvo salcburškog Mocarteuma, a dodatnu podršku dobio je i od Franca Lista, koji je i sam jednom prilikom učestvovao u izvođenju Bervaldovog Klavirskog kvinteta. Uz dve simfonije koje je komponovao 1842, Bervald je 1845. godine napisao još dve: Treću simfoniju u Ce duru i Četvrtu u Es duru. U krugovima muzikologa uvreženo je mišljenje da je Treća simfonija Bervaldovo orkestarsko remek-delo, njegova jedinstvena kompozicija koja se odlikuje impulsivnošću, gipkim melodijskim linijama i vešto vođenim orkestarskim partovima. Delo je premijerno izvedeno tek pune tri decenije nakon kompozitorove smrti: 10. januara 1905. u Stokholmu, kada ga je dirigovao Tor Aulin, koji je u partituru uneo izvesne izmene. Godine 1965. Herbert Blumstet je ponovo revidirao ovo delo, u najvećoj meri sledeći Bervaldove intencije.

Kako navode istorijski izvori, bilo je planirano da premijera Četvrte simfonije bude upriličena u Parizu 1848. godine, u organizaciji Daniela Obera, tadašnjeg dekana Konzervatorijuma u francuskoj prestonici. Međutim, koncert je otkazan zbog talasa revolucije koji je započeo februara iste godine. Razočaran što ovo ostvarenje nije ugledalo svetlost dana, Bervald je odlučio da više ne komponuje simfonije, a delo je premijerno izvedeno u Stokholmu tek 1878. godine, na koncertu kojim je obeležena desetogodišnjica njegove smrti. Tom prilikom za dirigentskim pultom bio je Ludvig Norman.

Urednica: Irina Maksimović Šašić