Samoropstvo Afrike – genitalno sakaćenje žena

Masai muškarci žive sa nekoliko žena i time se ponose, a to im je i po zakonu dozvoljeno. Meni to ne smeta, kao što mi ne smetaju ni zajednice u kojima žena ima više muškaraca: samo da su svi zadovoljni, glasam za ljubav! No, zapadnog čoveka, pa i mene, naročito uzrujava činjenica da ugovaraju brakove, da je moguće da se još nerođena beba, ukoliko bude žensko, smatra prodatom za krave, koze ili kuću od blata prilično starom đuvegiji, te kada on premine, nesrećna devojčica ipak neće imati pravo na slobodu, već će pripasti jednom od braće svog muža.

Ali nisam ovamo došao da ih menjam, pa pokušavam da što manje osuđujem drugačiji način života. Uveren sam da će ovi, inače razumni i hrabri ljudi sami doći do zaključka da bi neke stvari u svojoj kulturi trebalo da promene, i da ništa time neće izgubiti, naprotiv. Jer ropstvo nije samo spoljašnja, već i unutrašnja kategorija, a stiče se utisak da mnoge žene u ovoj zajednici žive u nekoj vrsti samoropstva i, što je najvažnije, nisu srećne.

Mnoga ženska lica koja sam video odišu potpunim očajem. To je svakako najviše skopčano sa teškim uslovima svakodnevnog života i porodičnim obavezama. Naročito je mučno gledati kako majke sa ogromnih udaljenosti peške donose vodu na svojim glavama i leđima, retko koristeći skupocene magarce, te kako se staraju o domaćim životinjama, čuvaju čopor dece i obavljaju najteže fizičke poslove u domaćinstvu. U proseku žive svega četrdeset pet godina. Stari običaji uglavnom ne dozvoljavaju ženama da naslede nekretnine, pre svega zemlju. To je velika nepravda i ironija jer u Africi sedamdeset do devedeset odsto radne snage, na zemlji koju ne mogu da naslede, čine žene.

Isterivanje duha pokojnog muža

Do najvećeg problema dolazi ako žena ostane udovica, a niko od muževljeve braće ne prihvati da je preuzme. Ne samo što neće ništa naslediti, već će najčešće završiti na ulici, ukoliko je njena porodica ne primi natrag. Takođe, postoji verovanje da u ženi boravi duh muža koji je preminuo. Bilo da se ponovo udaje ili ne, porodica će često insistirati da se žena „očisti“ od prisustva pokojnika. Postoje posebni „čistitelji“ koji se time bave, a jednog sam, u udaljenom selu na krajnjem severoistoku Kenije, imao priliku i lično da upoznam.

„Šta je potrebno da uradiš da bi duh muža napustio njeno telo?“, pitao sam ga.

„Duh će pobeći od tuđe sperme. Moram u nju da svršim. Zato ne mogu da koristim kondom“, rekao mi je.

„Otkuda vama kondomi?“, pitam.

„Zbog pandemije side u jednom momentu je cela Afrika bila krcata kondomima. Možeš ih naći uvek i svuda, lakše nego hranu i čistu vodu“, objašnjava.

„Zar se ne bojiš side i drugih bolesti?“

„Naravno da se plašim! Živ nisam od straha, svaki put. Moj kolega koji se bavio istim poslom preminuo je od side pre mesec dana. Ali šta da radim, to je moj posao. Uostalom, neko mora i time da se bavi.“

„Sa koliko si žena spavao?“

„Sa šezdeset osam“, odgovorio je.

Kako li je tek tim ženama! Ovaj me je običaj zainteresovao, pa sam se o njemu podrobnije raspitao. Porodice će često angažovati „čistitelje“ bez saglasnosti udovice, što praktično znači – silovanje. U strahu od pokojnika, a retko je koji čovekov strah tako veliki kao strah od smrti i nestanka, često će angažovati više od jednog „čistača“ ili ohrabriti čak i slučajne prolaznike da „pomognu porodici“. U regionu u kojem je HIV veoma zastupljen, taj običaj predstavlja opasnost po život, i za „čistitelja“ i za ženu, pa i za njenog eventualnog budućeg muža. To je običaj koji me čak više užasava od genitalnog sakaćenja žena.

Genitalno sakaćenje žena 

Devojkama, spremajući ih za punoletstvo posle prve menstruacije, obično pre petnaeste godine, odstranjuju klitoris u posebnoj ceremoniji, što je uobičajeno širom Afrike. Statistike tvrde da je u Keniji obrezano četiri miliona, tj. oko 21 odsto žena. [Predsednik Kenije je izrazio bojazan da stvarna brojka premašuje devet miliona obrezanih devojaka samo u Keniji], ali u narodu Masaji taj procenat iznosi 78 odsto, dok među somalijskom nacionalnom manjinom doseže čak 95 odsto! Procene su da je u svetu osakaćeno čak dvesta miliona žena. Niko ne zna kako je ovaj običaj nastao, tek najstarija poznata obrezana žena zapravo je staroegipatska mumija, a to se radilo i u starom Rimu.

U Keniji je obrezivanje devojaka zabranjeno posebnim propisom iz 2011. godine, protiv kojeg su poklonici ove surove tradicije odmah pokrenuli peticiju i ustavnu tužbu, uz obrazloženje da odraslim ženama treba da bude dozvoljeno da rade sa svojim telima šta god požele. Uostalom, da li je uopšte moguće zabraniti čoveku da, recimo, sam sebi odseče prst ili nogu? Sud je tek 2021. godine odlučio da zabrana ipak ostaje na snazi. Već to govori da su pritisci unutar samog društva protiv promene ove prakse veliki.

Kako iskoreniti tradiciju

Zakon je dobar kada oličava društvene odnose, stavlja ih pod kontrolu i menja ih nabolje tačno onoliko koliko je to realno u odnosu na postojeće društvene otpore. Zakon ne može i ne sme biti spisak lepih želja; kod velikih promena on dolazi kao kruna druge vrste rada. Tradiciju je teško iskoreniti. Nije realno očekivati da će zakon nasilno promeniti nešto što većina stanovnika ne želi da prihvati. Sveobuhvatna, pažljivo planirana edukacija i širenje svesti su zato važniji od propisa, koji lako može ostati mrtvo slovo na papiru.

U prilog mom stavu govori i to da je, kao svaka zabranjena a ukorenjena aktivnost, obrezivanje sada gurnuto u ilegalu, pa se sa punim pravom može postaviti pitanje da li je bolje da takva aktivnost ipak bude pod kakvom-takvom kontrolom zdravstvenih radnika ili da se hirurške intervencije obavljaju u tajnosti.

Borci protiv ovog običaja sada su izgubili svaku priliku da razgovaraju sa ljudima koji ga primenjuju, jer od kada je obrezivanje žena postalo kažnjivo, njegove pristalice više ne žele da otvoreno razgovaraju. Onaj ko dolazi van zajednice sada će teško saznati ko i gde vrši obrezivanja. Ali onaj koji želi obrezivanje tačno će znati kako i gde ga može obaviti.

Hapšenja su sporadična i sve ređa, a procenat osakaćenih žena i dalje – istovetan. Štaviše, tokom pandemije broj obrezivanja se povećao, pa je u mestu Kuria osakaćeno čak tri hiljade devojaka. Uz to, one su sprovedene ulicama na festivalu, gde su proslavljane kao heroine i obasipane poklonima cele zajednice. Narod je bio toliko odlučan da festival održi da se čak i policija morala povući, uprkos direktivama predsednika države i drakonskim kaznama koje predviđa zakon, uključujući zatvor. Ali, ko može da ceo grad pošalje iza rešetaka?!

Užasavajući način obrezivanja žena

Naravno da je obrezivanje žena neodbranjivo po ma kojoj logici, ali način izvršavanja može da ga učini sasvim užasavajućim. Najčešće se više devojaka obrezuje istim sečivom, često polomljenim staklom ili zarđalim nožem, bez anestezije, pa su bolovi, dok se seče najosetljiviji deo ženskog tela, matica nerava, veliki. Rana se obično ušiva trnjem akacije. Nekada se ne odseče sve odjedanput, već žene dva puta prolaze kroz užas.

Česta su obilna krvarenja i infekcije, a dobro je prošla ona žena koja kasnije tokom života nema zdravstvene probleme izazvane ovim jezivim obredom. Naročito je često otežano uriniranje, te mogućnost dobijanja tetanusa i drugih zaraznih bolesti, nekada i side. Na ranu se stavlja lišće koje umanjuje zapaljenske procese, ali krvarenja često traju danima, a nekada čak nikad ne prestanu. Katkad se u strašnim bolovima duša rastane od tela. Upravo zbog toga su još kolonijalne vlasti početkom 20. veka obrezivanje nazvale ispravnijim imenom – sakaćenje, a takav je i današnji zvaničan međunarodni naziv ovog čina: genitalno sakaćenje žena. No, očigledno je da ni više od stotinu godina aktivne borbe za napuštanje ovog običaja nije urodilo plodom.

Tri vrste sakaćenja

Postoje tri različite vrste sakaćenja, nejednako invanzivne. Posebno potresa odrezivanje ne samo klitorisa već i većeg dela spoljašnjih usmina vagine, a zatim njihovo zašivanje uz ostavljanje rupice za oticanje menstrualne krvi i urina. Zašiveno se rašiva tek kada se žena uda, ali se često događa da posle te procedure do kraja života oseća bol tokom seksualnog odnosa. Pa ipak, devojčice su ubeđene da je to neizostavni deo odrastanja i ponosito odlaze pod nož. Još kada za to porodica dobija preko potrebne poklone!

Sakaćenje gotovo uvek sprovode druge žene. Jednu od njih sam upoznao i pitao kako je izabrala da se bavi tim poslom. „Moj muž je umro, sama hranim sedam članova porodice... jedino to umem da radim“, rekla mi je. Ali, ovo nije problem samo Afrike i Azije. Migracijama je stigao u Evropu, Ameriku, pa i u Srbiju. Procenjuje se da samo u Americi živi najmanje pola miliona osakaćenih žena.

Mnogi muškarci i žene sa kojima sam pričao širom Kenije sakaćenje doživljavaju kao značajan element svoje kulture. Smatraju da bi ukidanjem tog običaja nešto izgubili. Misle da je zabrana nametnuta iz inostranstva. [To je tako bilo 2016. godine, a nadam se da je situacija sada povoljnija. Da bi se ova tema aktuelizovala u narodu, svakog 6. februara obeležava se Dan nulte tolerancije za obrezivanje žena.] Ponegde se čak strašno plaše da prekinu tradiciju, pošto zbog sujeverja veruju da će, ako ne sprovedu obrezivanje, smrt zavladati selom.

Sakaćenje kao simbol otpora kolonijalnim vlastima

Protivnik sam nadmenih dolazaka stranaca, bilo kolonijalnih vladara, bilo turista, koji će iz drugog životnog i društvenog iskustva, iz drugačijeg duhovnog i istorijskog razvoja, suditi i nametati svoja rešenja. Iako je i meni samom teško da ne osudim, smatram da je važnije da čovek čoveka najpre razume. U suprotnom, može da se napravi veća šteta nego korist. Takvi su bili pokušaji škotske crkve i engleskih kolonijalnih vlasti, koji su učinili ljude ogorčenim, pa je ovo pitanje doživljeno kao sukob kultura.

To je otišlo toliko daleko da je tokom borbe za nezavisnost sakaćenje postalo simbol otpora kolonijalnoj upravi, dok su kolonizatori povremeno upravo ovaj ritual koristili kao argument za porobljavanje Afrikanaca, kako bi im nametnuli ʼbolji život i spasli ih od primitivnih običajaʼ. Sve to je važno razumeti jer oni koji čine sakaćenje nisu čudovišta, već ljudi kao i svi mi. Imaju svoje strahove, motive, logiku, drugačiju kulturu, uslovljenu specifičnošću istorijskih i društvenih okolnosti.

Verujem da se ključ krije u ohrabrivanju zajednice da sama promeni svoju tradiciju i isključivo na to ohrabrivanje mi stranci imamo pravo. To je put kojim se polako ali sigurno kreću Masai: žene najteže pogođene, jedva preživele čin sakaćenja, ostale da boluju do kraja života, dižu svoj glas. U Keniji je u toku velika akcija pronalaženja alternativnih načina inicijacije u svet odraslih, tako da se zadrže svi tradicionalni elementi kulture, ali bez ugrožavanja života ili prirode, kao što je na primer ubijanje lavova. To se može učiniti simboličkim obrezivanjem, uz poštovanje svih rituala, ali bez samog fizičkog rezanja.

Nekoliko majki toliko je glasno odbilo da svoju decu dâ na sakaćenje da je to odjeknulo jače nego sva zalaganja stranaca i milioni dolara potrošeni u te svrhe. Takve žene treba podržati, pružiti im finansijsku stabilnost i mogućnost da one vode projekte koji će dovesti do potpune promene u budućnosti. Nekoliko osakaćenih devojaka pretvorilo je svoje skromne domove u sigurne kuće za devojčice odbegle ispod noža i odbačene od svojih porodica. One su istinske heroine.

Gde se mnogo umire, mnogo je i sujeverja

Od svih zemalja u kojima se praktikuje sakaćenje, Kenija je učinila najveći napredak. O ovoj temi se u njoj najviše raspravlja i najviše tim povodom čini, za šta Kenijcima treba odati priznanje. Jer tamo gde se ćuti, a sakaćenje se izvodi u daleko većem procentu, stiče se u javnosti, i domaćoj i međunarodnoj, utisak da toga nema, pa je i napad na Keniju po ovom pitanju veći nego što ona zaslužuje. Kenijci po tom pitanju preduzimaju barem nešto, kod njih bar postoje udruženja i pojedinci koji pokreću promene.

Sve je veći broj žena koje u specijalizovanim klinikama sprovode jedan od najsloženijih zahvata plastične hirurgije – rekonstrukciju klitorisa. [Postoji posebna klinika u Berlinu poznata po naročito uspešnom i sveobuhvatnom pristupu ovom problemu, sa specijalnim timovima psihologa i primenom metode nigerijsko-nemačkog doktora Dana mon OʼReja.]

Iako posle odsecanja klitorisa žena više ne može da doživi orgazam, iznenadilo me je kada sam upoznao devojku koja je i te kako bila senzualna. Čak i kad je telo osakaćeno, nežnost i dodir imaju snagu. Iako nije uobičajeno da Masai pokazuju nežnost, osetio sam veliku bliskost nekih parova, a upoznao sam i muškarce koji se i te kako protive ovom običaju. Mada većina ljudi sa kojima sam razgovarao, na moje iznenađenje, nisu ovo smatrali važnom temom.

„Ako si gladan i nemaš pijaću vodu, ako ti je smrt stalno pred vratima, nije ti prioritet da menjaš običaje. Tamo gde je mnogo umiranja, mnogo je i sujeverja, ljudi se plaše da promene nešto što se radi vekovima. Strance bi pre trebalo da užasava umiranje od gladi i lako izlečivih bolesti“, bio je najčešći odgovor.

Treba razumeti narode koji teško žive, a nasledili su i teške običaje. Njima nije lako da ih promene, nama da ih razumemo. Pred njima je teži posao: sami moraju da pronađu način kako da nasleđeno u modernom dobu učine drugačijim i prihvatljivijim, i to ne strancima i turistima, ne da bismo im mi rekli: bravo, sada imate iste poglede na svet kao i mi – već da bi živote svojih potomaka učinili ispunjenim zadovoljstvom i lepotom, sa što manje bola.