Pamćenje nije učenje, učenje je pamćenje - kako koristimo memoriju

Studenti pred ispit opterećeni su razmišljanjem o ispitnom gradivu koje je izvan konteksta i lako im se može desiti da neće uspeti da na ispitno pitanje daju tačan odgovor, čak i ako misle da ga znaju. Pojedinima se čak čini kako su zaboravili sve što su naučili. Možda ne sve, ali veliki deo toga. Međutim, postavlja se pitanje da li su to zaista uopšte i naučili.

Nema učenja bez pamćenja

Pamćenje i učenje idu ruku pod ruku. Koliko god to možda izgleda zastarelo u današnje vreme, nemoguće je odvojiti učenje od pamćenja. Zato moramo da razumemo kako funkcioniše pamćenje i koje vrste pamćenja postoje i koje su nam poznate, kao i njihovo mesto u procesu učenja. Takođe, treba imati u vidu da nas jezik često izda i da „učenje napamet“ (nešto što je ponekad neophodno) nije isto što i upotrebiti memoriju da bismo nešto naučili.

Tipovi memorije

Postoji više od jedne vrste memorije. Obično se memorija po tipu klasifikuje na senzornu, radnu i dugoročnu. Senzorno pamćenje je nesvesno, sačinjeno od informacija prikupljenih čulima i koje se trajno šalju u mozak.

Kada svoju pažnju usmerimo na deo informacije, to pamćenje postaje svesno. Ovo je kratkoročna memorija (naša „radna“ memorija). Uvek koristimo svoju radnu memoriju. Da bismo razumeli kako ova vrsta memorije funkcioniše, korisno je da o njoj razmišljamo kao o malom prostoru u kome možemo istovremeno da skladištimo samo određenu količinu informacija – informacije koje prikupljamo spolja ili informacije koje namerno osvešćujemo.

Radna memorija na času

Funkcionisanje radne memorije zavisi, dakle, od toga na šta fokusiramo našu pažnju i od toga koliko brzo obrađujemo informacije sa kojima radimo. Svi smo imali prilike da se uverimo kako postoje učenici kod kojih trajanje obrade (tj. vreme koje im je potrebno za čuvanje informacija u radnoj memoriji) može biti duže. To ne znači da oni nemaju kapacitet da rade sa informacijama, već da ne mogu da akumuliraju toliko stvari istovremeno u radnoj memoriji. I obrnuto – drugi učenici mogu brže da obrađuju više informacija.

Radna memorija je ono što nam omogućava da učimo. Ona obrađuje informacije u našem mozgu gotovo fizički – organizuje ih, upoređuje ih sa prethodnim znanjem, stvara kontekst. Kada postanemo svesni o čemu razmišljamo, znači da smo uključili radnu memoriju. Zato nastavnici kada predaju moraju ovo da imaju na umu.

Dugoročno pamćenje

Dugoročno pamćenje je ono na šta mislimo kada govorimo o „pamćenju“. U pogledu dugoročnog pamćenja, razlikuje se ono što nazivamo eksplicitnim i implicitnim pamćenjem.

Eksplicitno dugoročno pamćenje je rezultat svesnog učenja i može nastati prilično brzo. Ovo je semantičko i smisleno učenje ili autobiografsko i kontekstualno učenje. Kada se znanje obradi u radnoj memoriji, moglo bi se reći da se prenosi u dugoročnu memoriju.

Dok je radna memorija ograničena, dugoročna memorija je beskonačna.

Implicitno dugoročno pamćenje je nesvesno i stiče se ponavljanjem i iskustvom. Poznata i kao proceduralna memorija, neophodna je u svakodnevnom životu jer nam pomaže da naučimo veštine. Ovo uključuje motoričke veštine, kao što su vožnja bicikla ili šivenje, ali i (i usko povezane sa obrazovnom oblasti) kognitivne veštine, kao što je učenje čitanja. Bez automatskog učenja, čitanje bi bilo nemoguće kao kognitivna veština. Takođe, sposobnost rešavanja problema, planiranja itd.

Učenje sa „razumevanjem“

Učenje napamet ili „bubanje“, kako ga kolokvijalno nazivamo, neizbežno dovodi do zaboravljanja informacija jer ne čini učenje svesnim, ne koristi radnu memoriju i usvaja se bez jasnog razumevanja šta je smisao tog pamćenja. Moramo da učimo razmišljajući.

Ako samo tražimo od učenika da „pamte“ a da ih ne nateramo da razmišljaju o tome šta želimo da nauče – ako ne usmerimo njihovu pažnju i nateramo ih da obrađuju informacije – neće biti smislenog učenja. Podsticanje učenika da koriste memoriju i uče sa razumevanjem podrazumeva aktiviranje prethodnog znanja kroz pitanja, postavljanje stvarnih ili poznatih konteksta, vraćanje prošlih iskustava i sećanja u radnu memoriju.

I ne samo da aktiviraju ovo znanje, već i da se zaista postaraju da ga imaju. Bez ovog prethodnog koraka, reakcija učenika je da memoriše na besmislen način. I zato zaboravljaju: ne mogu ponovo da aktiviraju ono što su mislili da su zapamtili kada se informacije stave u drugi kontekst jer znanje nije povezano sa podacima koje je dugoročna memorija već imala u sebi.

Iz tog razloga, neophodno je zaći dublje u različite teme (veoma drugačije od dodavanja sve više i više sadržaja), nudeći više situacija i različitih šema za formiranje veza, pritom konsolidujući sve više i više prethodnog znanja.

Imati 'dobro' ili 'loše' pamćenje

Kada kažemo da neko ima „dobro“ pamćenje, obično mislimo na njegovu sposobnost da prizove ono što je sačuvano u dugoročnom pamćenju. I tako, kažemo da neko ko je sposoban da zapamti mnoge stvari ima „dobro pamćenje“. Što je informacija više ukorenjena u umu i što smo ih bolje naučili, lakše ćemo ih zapamtiti.

Na ispitima, ono što se meri je sposobnost upamćivanje. Kada tražimo od učenika da „uče“, u stvari treba da tražimo od njih da „vežbaju da vide da li se sećaju“. Ponavljanje i pokušaj da „nauče napamet“ dovode do toga da kasnije ne mogu da se sete informacija, čak iako su rekli da su „znali“.

Zato je neophodno vežbati pamćenje, raditi sa informacijama i njihovim značenjima, a ne samo čitati i pokušavati da zapamtite. Dakle, pamćenje nije učenje. Učenje je pamćenje.