Сојер, Мајорка – романтичном железницом у сетна прошла времена

Неизбежна станица сваког путника намерника који посећује Мајорку, највеће острво Балеара, јесте и градић Сојер, на северозападу.

Једна од највећих атракција острва, осим прелепих пешчаних плажа, тиркизног мора и јединствених историјских и архитектонских здања, јесте и старинска железница, Ферокарил де Сојер (Ferrocarril de Soller), изграђена 1911. године, која престоницу Палма де Мајорку спаја са овим питорескним градићем од петнаестак хиљада становника.

Железница је изграђена новцем зарађеним од трговине агрумима, којима Сојер и околина обилују и саобраћа неколико пута дневно све до данашњих дана. Са својим романтичним дрвеним вагонима с почетка двадесетог века, прави је доживљај за туристе и крцата у свако доба године.

Оно што привлачи путнике није само носталгична вожња у прошлост, него и спектакуларни предели и многобројни тунели кроз које се пробија да би се домогла Сојера.

Из Палма де Мајорке на север, воз вас проводи кроз драматичне пејзаже планинске регије на западу острва, Сера де Трамунтана, као што му само име говори, „планине сутона", које су под заштитом Унеска као посебан резерват природе.

Високи планински врхови смењују се са питомим долинама и плантажама поморанџи, лимунова, маслина, бадема и рогача, чија стабла у доба цветања, са својим нежним нијансама представљају прави празник за очи. 

Дестинација је пак доживљај за себе, прелеп градић потпуно одвојен од остатка света, у којем као да је време стало, уденут између горских висова који га окружују и ушушкан у уске уличице типичне шпанске вароши.

На самој железничкој станици дочекаће вас права уметничка посластица – мали музеј Пабла Пикаса и Жуана Мироа, где су изложени керамички радови легендарног шпанског кубисте и једног од највећих сликара XX века, као и препознатљиве маштовите слике његовог каталонског пријатеља надреалисте.

Главном градском тргу, са фонтаном и платанима, који врви од ресторанчића и посластичарница, печат даје велелепна црква Светог Бартоломеја, заштитника града, претежно барокног стила, чије првобитно здање датира још с почетка XIII века.

У августу, током прославе празника Светог Бартоломеја, цео град прераста у шарени карневал и ђавољу маскараду, на којој се симболично пале паклене ватре, да би на крају ватрогасни шмркови погасили „пакао" и освежили многобројне учеснике на врелом летњем дану.

На ободу места је и светски позната ботаничка башта, са обиљем биљних врста карактеристичних за вегетацију Балеара.

Лепоти Сојера доприносе и бројна здања арт нуво стила, чију су градњу финансирали имућни становници, који су богатство стекли у иностранству или тргујући цитрусним воћем. Географска изолованост од остатка острва натерала је мештане да трговинске партнере преко оближње луке, потраже морским путем у Француској.

Тако је изграђена још једна садашња туристичка атракција, старинска трамвајска линија Трамвиа де Сојер, која спаја град са његовим приморским алтер-егом, Порт де Сојером, сада монденским градићем са скупоценим хотелима и марином, закриљеним дубоким заливом који га штити од ветра. Линија је дуга око пет километара, а отворена је 1913. и послује у склопу заједничке компаније са железницом.

Уз Трамвиа блау у Барселони, једина је од првих трамвајских линија очуваних у Шпанији. Од јутра до вечери вози на сваких пола сата. Провозали смо се управо једним од најстаријих вагона, који је саобраћао и на отварању пре више од стотину година.

Сунцем окупан Порт де Сојер идеално је одредиште љубитеља дугих уређених песковитих плажа, са атрактивним високим палмама и дугим шеталиштем уз море.

Луку је давне 1946. погодио јак торнадо, сравнивши све пред собом и ранивши више од стотину људи. Готово непојмљива слика, док данас посматрате као уље мирно море и готово непомичне барке у луци.

Дубоки залив красе и два светионика на улазу, одакле се пружа предиван поглед на залазак сунца, који смо оставили за неку другу прилику, јер нас је чекао трамвај, па воз и повратак ка престоници острва.