Арчимболдо, Басано, Бројгел – у Уметничко-историјском музеју у Бечу

Изложба је сучељавање Италијана и Холанђана два према један, сви рођени и умрли у 16. веку. У резултату међутим води Ђузепе Арчимболдо из Милана над сународником Јакопом Басаном из Венеције и Бројгелом Старијим из холандске Бреде.

Наравно да то не угрожава Бројгелов статус у историји уметности. Али овде и сада, зна се ко је звезда: Арчимболдо, сликар глава од јабука, прућа и купуса. Тако осетљиво наслеђе, да се Музеј боји да упали светло у сали.

„Арчимболдо је дуго био заборављен. У јавност га је вратила изложба 'Ефето Арчимболдо' крајем осамдесетих у Венецији. У његовим сликама срећу се радозналост људи и тајне природе“, објашњава Франческа дел Торе, кустоскиња изложбе.

Заједнички именитељ ове изложбе су презентације природе. Варијације далеко надилазе питања стила и индикативне су за промене у човековом схватању природе и науке у различитим епохама.

„У Средњем веку су свака животиња и цвет били религиозни симболи. Слике су се читале као књиге. Ренесанса је донела један реалнији поглед на природу, а 16. век мноштво таквих погледа. Вештина да се апстрактне идеје представе као персонификације била је на врхунцу“, наводи Џонатан Фајн, директор Уметничко-историјског музеја.

Узвишено и карикатурално су такође одувек у уметностима. Маниризам је само заоштрио поделу између херојског и трезвеног, између претећег и смешног.

„Такве инвенције су црвена нит која се вуче кроз људску историју. Карикатурални портрети од склопљених елемената налазе се и у 18, па и 19. веку. Наравно да је Арчимболдо модеран – зато што су слобода стварања, виц и радост увек модерни“, додаје кустоскиња Франческа Дел Торе.

Три аутора, али једна реакција која стиже из јавности: Коначно ћемо добити више Арчимболда. То се каже као кад би се рекло: Коначно више поштовања за плодове земље. Коначно ћемо јести више воћа и поврћа. Коначно цветни аранжмани који личе на људе и људи који личе на  корпе с воћем. Или коначно пролеће.