Опасан тренд примећен – ниво кисеоника у језерима опада великом брзином

Нова студија је утврдила колико су различити механизми одговорни и доприносе губитку кисеоника у језерима, који од 1980. до 2017. године износи 5,5 одсто у површинским слојевима и 18,6 одсто у дубинама.

Географ Јибо Жанг са Кинеске академије наука и његове колеге су помоћу сателитских снимака, заједно са географским и климатских подацима, реконструисали догађаје који су довели до пада нивоа кисеоника. Више од 15.535 језера која су анализирали имају мање кисеоника него раније.

Од 2003. до 2023. године, 85 одсто ових језера искусило је и константно повећање у броју врелих дана годишње. Више температуре смањују способност кисеоника да се раствори у води.

Жанг и његов тим су израчунали да допринос топлотних таласа, кроз рапидни пад растворљивости кисеоника, износи 7,7 одсто.

Десет одсто изгубљених количина кисеоника у језерима приписано је наглим бујањима алги, која су погоршана такође због раста температура, као и пољопривредним ђубривима и сточном измету који доспева у водене путеве.

Међутим, дуготрајни раст температура одговоран је за највећи део губитка кисеоника у језерима – више од половине (55 одсто) изгубљеног кисеоника.

Уколико се овај тренд настави, језера на Земљи имаће још девет одсто мање кисеоника до краја века.

Мртве зоне

Природна и вештачка језера покривају површину од око пет милиона квадратних километара и често су дом јединствених екосистема.

Пад у раствореном кисеонику озбиљно утиче на ове екосистеме и ствара „мртве зоне“ у којима се дивљи живот гуши и не може да опстане. Акутни падови кисеоника често узрокује масовна одумирања.

Осим тога, због већих температура језера трпе и повећану стопу испаравања, а топлија атмосфера чува све више воде. То доводи до нестабилног Земљиног воденог циклуса – од интензивних периода суше до плављења.

Сви ови нестабилни услови остављају огромне последице по језерске екосистеме што оставља велики траг на локалне економије које од њих зависе.