Virtuelni prostor izaziva isti nivo zavisnosti kao heroin

Internet nam je postao sredstvo za rad. Za vreme pandemije postao je mnogima jedini način rada, a i đacima je jedno vreme bio jedini način učenja, komuniciranja sa profesorima i drugarima. Međutim, preterani boravak u virtuelnom svetu u jednom trenutku postaje ozbiljan problem koji zahteva lečenje.

Gost Beogradske hronike, psihijatr dr Ivica Mladenović, navodi da u principu većina ispitanika koji su navedeni u nekim od ovih kategorija u istraživanju „Eu kids onlajn“ su pod rizikom da razviju zavisnost od interneta. 

„Ako neko dete provede više od dva sata onlajn, to je rizično vreme i to dete je pod rizikom, mada ne znači još uvek da je zavisnik. S druge strane, da bi se govorilo o zavisnosti ili o zloupotrebi moraju da postoje neki drugi parametri. Istraživanje je pokazalo da 20 odsto njih zapostavlja neke osnovne životne potrebe i nažalost, upravo su to deca koja dolaze na lečenje. To znači da propuštamo nekih 50 do 60 odsto dece koja bi mogla da dođu ranije na lečenje i koja bi imala mnogo bolje rezultate, s obzirom na to da ovi dolaze u završnoj fazi.
To jeste izuzetno veliki problem, ali se bojim da se rešenje ne nazire“, navodi dr Mladenović

Dijagnoza ne postoji, terapija postoji

Svtska zdravstvena organizacija je usvojila samo dijagnozu zavisnosti od video-igara na internetu. Ljudima je jasno da je internet industrija jako profitabilna i ako bismo svu decu na neki način opomenuli da provode previše vremena i ako bi se granica od 13 godina, podigla na minimum 16 godina, mada bi najbolje bilo 18, smatra doktor, onda bi ti ljudi koji zarađuju od društvenih mreža bili u velikom problemu.

S druge strane, ako bi bile uvedene sve dijagnoze koje bi trebalo uvesti – zavisnost od društvenih mreža, zavisnost od pornografskih sadržaja preko interneta, zavisnost od kockanja preko interneta, koje doduše postoji u okviru druge dijagnostičke kategorije, zavisnost od kupovine preko interneta ... cifre bi bile poražavajuće, a ne bi bilo ni dovoljno stručnjaka koji bi mogli da leče sve te ljude, dodaje gost Beogradske hronike.

„Nažalost, odgovor je trivijalan, razlozi su trivijalni, tehničke prirode, jer mi imamo problem, imamo dijagnostičke kriterijume, bez obzira što nemamo dijagnozu, mi baratamo ciframa koje nam govore koliko dece, koliko odraslih ima taj problem“, napominje dr Mladenović.

Roditelji po definiciji prekasno primete da njihovo dete ima problem. Prepoznaju tek u onoj kategoriji kada deca počnu da zanemaruju osnovne životne potrebe.

„Naš Institut za mentalno zdravlje ima jedinstvenu dnevnu bolnicu za zavisnike od 12 do 18 godina. Dovode onu decu koja su već odustala i od školovanja. Ali da bi prepoznali na vreme, roditelji bi morali da budu u kontaktu sa svojom decom“, ističe psihijatar.

Roditelji moraju da upoznaju svoje dete da bi mogli da prepoznaju problem. Dete mora da ima poverenje u roditelja, i mora da postoji zdrava komunikacija, kao i da deca ne gledaju roditelje koji su non-stop sa telefonom u rukama.

„Odrasli su u još većem problemu i na kraju dolazimo do toga da smo svi u jednom začaranom krugu“, napominje dr Ivica Mladenović.

Kroz terapiju mora da prođe cela porodica

U dnevnu bolnicu Instituta za mentalno zdravlje i bolesti zavisnosti u Paunovoj ulici nedeljno u proseku dolazi jedno do dvoje dece. Međutim u terapeutski program uđe samo jedno dete mesečno, a 70 odsto ne ulazi u program zato što on zahteva da se uključe i roditelji.

„A onda to roditelji ili ne mogu ili ne žele i pomoć traže na raznim drugim stranama koje ne daju dobre rezultate. Tako da za nas ostaju najteži pacijenti, koji su napustili školovanje, oni koji su završili u urgentnom centru jer nisu jeli po par dana, ili nisu pili tečnost dan ili dva. I posle epi napada i svega toga, tek onda dolaze kod nas. To je poražavajuće i moramo da pokrenemo da deca dolaze ranije“, naglašava droktor.

Terapija je zahtevna, traje dva do tri meseca, i mora da dolazi cela porodica. Najbolje funkcionišu svakodnevne posete dnevnoj bolnici od 9 do 13 sati. Kako navodi doktor Mladenović, na Institutu se postižu izuzetno dobri rezultati od preko 70 odsto uspešno izlečenih pacijenata, što su izuzetno dobri rezultati.

„Inače, virtuelni prostor ima nivo adiktivnosti heroina. Ali nažalost, ja tu ne vidim rešenje. To je tako privlačan prostor da jednostavno ne postoji rešenje“, priznaje sagovornik Ane Manojlović, dr Ivica Mladenović, psihijatar, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti.