Etna, pogled s vrha

"Sua Maestà", njeno veličanstvo Etna, ponovo bljuje vatru. Dve nedelje posle mog malog poduhvata i uspona na sam njen vrh - oko 3300 metara.

Miris sumpora koji vas zapahnjuje, ne da vam da dišete i nagoni na kašalj, isparenja koja vas štipaju za oči i teraju suze, vetar koji vas svake sekunde izbacuje iz ravnoteže i pokušava da baci na oštre vulkanske stene, nešto su što je teško opisati,  mora se doživeti. 

Dvaput sam pala silazeći s vrha. Da nije zbog mene „proradila" opet?

Kataniju i obližnja mesta u podnožju zasipaju ovih dana tone sive vulkanske prašine i pepela, iste one koja mi je punila nozdrve, pluća, uši, mrsila kosu.

Na putu ka vrhu nebrojeno puta sam se zapitala da li mi je bilo uopšte pametno upuštanje u tu avanturu.

Smeštena na istočnoj obali najvećeg ostrva Mediterana, Etna, ili kako je Sicilijanci zovu, Munčibedu, najveći je i najviši živi vulkan Evrope i jedan od tri aktivna vulkana u Italiji, uz obližnji Stromboli i Vezuv pored Napulja.

Ujedno je i jedan od najaktivnijih vulkana u svetu, jer je „živahna" gotovo neprestano. To sam mogla da primetim i sama, pošto sam jedva mogla u rukama da držim kamenčić, koji sam pokupila za uspomenu usput, koliko je bio vreo.

Erupcije Etne nisu izazivale mnogo žrtava u prošlosti, zvanično je pobrojano 77, jer je lava relativno spora, pa je stanovništvo uspevalo na vreme da se evakuiše, ali jesu nanosile veliku materijalnu štetu.  Najveća erupcija, 1669. godine, Kataniju je takoreći sravnila sa zemljom, pogotovo što je posle samo dvadesetak godina, usledio i razorni zemljotres, najkatastrofalniji u istoriji na tom području. Od 20.000 tadašnjih stanovnika,  preživelo je manje od trećine,  samo šest hiljada. Od zgrada u gradu nije ostalo gotovo ništa, osim Normanske palate, pa je zato Katanija poznata kao biser baroka, jer gotovo sva značajnija zdanja potiču iz tog perioda. 

Kada sam tog ponedeljka rano ujutro, poslednjeg dana boravka na Siciliji, jer sam kasno uveče imala let, krenula na autobus do Etne, nisam imala pojma šta me tačno čeka. Namera mi je bila da se iz podnožja popnem žičarom i posle odatle prošetam sama ili vidim kakve su mi opcije, ali me je moja simpatična slučajna saputnica, Moskovljanka Ksenija, nagovorila da zajednički investiramo u "once in a lifetime " poduhvat. 

Nisam želela unapred organizovane izlete iz Katanije ili Taormine, što je bio dobar potez, jer se ispostavilo da većina dovodi samo do podnožja uspinjače. Iz Katanije postoji ta redovna linija, koja vozi do podnožja Etne, ali je uglavnom samo jedan autobus oko osam sati ujutro, a u punoj sezoni postoji i drugi polazak oko jedanaest,  na koji slobodno zaboravite ukoliko vam je namera da se popnete do glavnog kratera, jer nećete imati vremena.

Pravi treking do samog vrha moguć je samo sa iskusnim vodičem, posle vožnje žičarom do visine od dve i po hiljade metara, čija je cena 35 evra, i uspona dodatnih par stotina metara velikim džipovima, dokle je moguće prići. Ukoliko se odlučite da krenete sami, usput ćete dodatno biti zasipani prašinčinom koju podižu ta moćna vozila s pogonom na četiri točka, dok prevoze putnike.

Organizovani treking, koji vam promoteri nude već u autobusu, za 120 evra, pa naviše, uključuje žičaru, džip, opremu za penjanje i vodiče.

Ne preporučujem da se upuštate u uspon u sopstvenim patikama ili planinarskim cipelama, upropastićete ih i isprljati na oštrim stenama i prašini. Uzmite sve što vam ponude: od obavezne kacige, cipela, debelih dokolenica, jakne, ranca i planinarskih štapova. Ruku na srce, ovo poslednje mi je više smetalo nego koristilo. Na nestabilnom šiljatom kamenju teško je pronaći oslonac za štapove, pa mi ih je vetar, zakačene za zglobove, samo mlatio levo-desno i dodatno me izbacivao iz ravnoteže. 

Dobro je poneti maramu da vam što manje prašine uđe u nos i usta, te planinarske ili skijaške naočare za sunce.

I naravno, prvo potpisujete izjavu da se penjete na sopstvenu odgovornost.

Surovi pejzaž vulkanskog stenja, bez ikakvog zaklona ili hlada, čeka vas sve do vrha. Sam uspon nije mnogo strm i fizički zahtevan, ali je konstantan, a bodljikavo kamenje vam na mnogim mestima izmiče pod nogama i proklizava. Ubrzanom pulsu i pojačanom disanju možda doprinosi i malo razređeniji vazduh na visini. Uz sav taj vetar koji šiba i obasipa me prašinom, zbog koje moram da čkiljim kroz suze, na momente mi se činilo da će srce da mi iskoči iz grudi. 

Satisfakciju kada konačno stignete na vrh ometaće vam sumporna isparenja koja štipaju za grlo, para i izmaglica koja vam remeti pogled i kadar, ali i opet ti udari vetra,  zbog kojih se nećete baš izlagati riziku da prilazite preblizu ivici radi bolje fotografije.  

Ksenija i ja smo jedna drugoj bile i snimatelji i fotografi, a oni koji su nas zajedno slikali bili su ubeđeni da se znamo sto godina, a ne svega nekoliko sati, ni ne sluteći da bi po godinama mogla ćerka da mi bude.

Koliko god da mi je uspon bio težak, od silaska sam strahovala mnogo više. S pravom. Jer silazilo se delimično drugim, strmijim prašnjavim putem. Vodič Paolo, videći da se u tome baš ne snalazim, držeći me pod ruku, pokazivao mi je tehniku kako da se spustim bezbedno, hodajući pravo i oslanjajući se samo na pete. Usput me je zagovarao pitanjima gde sam sve studirala italijanski, da što manje razmišljam o strahu od pada. Dobila sam i nadimak Tinuzza, tipični sicilijanski deminutiv. Ja sam se u glavi samo pitala hoćemo li više stići do dna padine. A i moja kolena su se iskreno tome nadala.

Tu smo se svi izuvali i istresali pesak i kamenje iz prepunih cipela, a vetar nam ih je posle ponovo bacao u lice. Noge su mi ispod čarapa bile kao da sam dan provela bosonoga u rudniku uglja. O ušima i kosi nisam više ni razmišljala. 

Kratka pauza u zavetrini za predah, hranu, ko je šta kupio u dolasku ili poneo. Vodič Daniele iz ranca izvlači flašu lokalnog crvenog vina i rakijske plastične čašice i većini nas izmami osmehe.

Trebalo je ponovo preći isti zahtevan put preko oštrog kamenja koje se kliza, sve do mesta polaska. Umor je učinio svoje, od suza od prašine u očima i zamršene kose već sam bila obnevidela. U sekundi me izbacilo iz ravnoteže i pošteno udarih rebrima i kukom o stene na levoj strani. Petnaestak minuta kasnije noge proklizaše u vazduh i opet se nađoh na zemlji. "Tinuzza, Tinuzza…", anđeo čuvar Paolo priteče u pomoć i pomogne mi da pređem još stotinak metara težeg puta.

U džipu je usledio dugi aplauz svih nas, sebi i našim saputnicima u avanturi. Zaslužen. Endorfin je verovatno učinio svoje, pa nismo skidali osmehe s lica.

Slična scena kao kad sam se na Islandu okupala u Severnom Atlantiku, usred zime, na temperaturi mora od 0,3 stepena. Iako, priznajem, to mi je bilo mnogo lakše. 

Mogu da zamislim kakav je osećaj planinarima kada se popnu na neki izazovni planinski vrh. „Neponovljivo", pomislih, ali za mene u bukvalnom smislu.