Палермо - Италија без шминке и ботокса

У Палермо сам се заљубила на први поглед. 

Од првих призора сиротињских предграђа са разапетим белим чаршавима под прозорима, док је воз прилазио, древних норманских палата ушушканих у паркове палми и тропског дрвећа, китњастих барокних цркава и уличних пијаца какве нема ниједан други град, до плажа са топлим белим песком на обалама Тиренског мора и сувенирница на којима вас са сваког другог магнета или украсне шоље пропитивачки посматра Дон Корлеоне.

Палермо је престоница Сицилије, њен највећи град.

За сваког обожаваоца Италије, који је одрастао летујући у Далмацији и коме је та земља одувек представљала прво и најлепше "иностранство", место где је све лепо, дотерано и са стилом, где вам ноздрве испуњавају мириси јутарњег еспреса и свеже испечене пице, Палермо је место где се доживљава она права Италија, без шминке и ботокса, са окрњеним окерастим фасадама и понеком гомилицом разбацаног ђубрета успут. 

На памет ми пада Салваторе Тото Кутуњо, легендарни "Italiano vero", који није рођен на Сицилији, али му је одавде отац. Као што је Тото био типични, прави Италијан, тако је и Палермо "L'Italia vera, autentica".

Имам утисак да се овде на Сицилији свако други зове Салваторе, с тим што их на истоку, у Катанији и Сиракузи зову Салво, док им је у Палерму надимак Тото.

Шетајући улицама буквално ми се јежила кожа од узбуђења што ме иза сваког ћошка неке уморне оронуле зграде, утонуле у летњу оморину, чека нека запањујућа грађевина, која ће ми одузети дах или натерати сузе на очи.

Овде ћете сваког часа набасати на нешто под заштитом Унеска. Било да је то архитектонски дијалог католичке, грчко-православне и исламске архитектуре на малом уздигнутом тргу где су се сместиле две отмене цркве, Марторана и Сан Каталдо, или небеска раскош мозаика Палатинске капеле у Палати Нормана, коју је Ги де Мопасан назвао најлепшом црквом на свету, а Оскар Вајлд упоредио са "огромном кошницом у којој гледате анђеле како певају". 

Палермо је јединствен по томе што је у њему трагове оставило чак петнаест цивилизација. За разлику од већине градова на острву, Агриђента на југу, Катаније и Сиракузе на истоку, које су основали Грци, Палермо су основали Феничани. 

Његову мултикултуралност можда највише осликава грандиозна катедрала Узнесења девице Марије, такође под заштитом Унеска, готово схизофрена фузија најразличитијих стилова, од норманске романике, барока, каталонске готике, до андалузијско-маварског стила и неокласицизма, а све преко некадашње византијске и исламске основе.

Читав свет у једном, без конфликта, у хармонији лепоте.

Палермо је препун прича и легенди. 

Једна од њих је о "Монакели", часној сестри чији дух и данас опседа импозантно здање опере Театро Масимо, највеће оперске сцене у Италији и треће у Европи, на чијим су степеницама снимљене и легендарне завршне сцене "Кума 3".

Ако вам се и не посрећи да на прозору угледате жену у црној одори која и даље тумара пустим собама, из протеста што је због изградње велелепног театра срушена оближња црква, сам поглед на степениште сигурно ће вам у сећање призвати онај дуги неми крик Мајкла Корлеонеа, када схвати да му је у наручју управо издахнула ћерка, од метка намењеног њему.

Занимљиво је и да је кућа била затворена пуне 22 године од 1974. и то због - реновирања! Локално становништво има изреку: кад на Сицилији почну јавни радови, нико не зна када ће се завршити. 

Сваки 14. јул велики је дан за Палермо, јер се тада одржава градска фешта, слави се заштитница града, света Розалија. Улицама се проносе њене мошти, а славље потраје и три дана, уз бакље и ватромет. Тако се чува још једна урбана легенда о светици из 12. века, чије су мошти пет векова касније спасиле град од куге. 

А легенда о једном од симбола сицилијанског фолклора и традиције, саксији у облику маварске главе, мало је бизарна и сведочи о љубави, страсти и сицилијанској вендети на којој би позавидели и најболеснији умови Коза ностре. Потиче из периода маварске владавине и прича је о љубави лепе узгајивачице цвећа и биља из Палерма и маварског војника. Када је открила да њен драги има жену и породицу у домовини и да ће је оставити, девојка је убила љубавника у сну, одсекла му главу и ставила је у саксију у коју је посадила босиљак.

Мирисна биљка толико се разлистала и богато израсла да су јој све комшије завиделе и почеле да наручују од грнчара саксије у облику маварске главе, да би и њихов босиљак био тако раскошан. 

У једно од морбиднијих чуда Палерма спадају и Капуцинерске катакомбе, прави град мртвих, као из хорор филмова, у којима је под земљом изложено око 8.000 мумија. Од 1599. прво су балсамовани и ту сахрањивани фратри тог реда, да би у каснијим вековима и виђенији грађани Палерма изражавали жељу да на тај начин пронађу вечни починак.

У катакомбама је изложено и тело двогодишње Розалије Ломбардо, која је умрла од упале плућа и балсамована 1920. и сматра се "најлепшом мумијом на свету". На невероватан начин на телу девојчице су остала очувана сва мека ткива, коса, трепавице, обрве, па делује као да мали анђео спава безбрижним сном и да ће се сваког тренутка пробудити.

Палермо има и Фонтану срама, прави ренесансни бисер препун нагих скулптура античких богова. Једни ће вам рећи да је име добила због протеста часних сестара из оближњег манастира Свете Катарине на сву ту голотињу.

Но, постоји и друга верзија истине. Фонтана је у ствари, половна, а град ју је купио од шпанског богаташа, који ју је наручио за своју луксузну палату у Фиренци, али је у међувремену запао у коцкарске дугове и решио да је прода. Баснословна цена, којој су додати трошкови транспорта, поновног постављања и реновирања изазвала је бес грађана, који су протестовали и сматрали да је срамота да се толико новца потроши за једну фонтану, која је, на крају крајева, само "second-hand".

Туристи који свакодневно опседају ово место оправдавају потез тадашњих градских власти, па је "срам" остао само у надимку фонтане. 

Поменути манастир Свете Катарине у својој унутрашњости крије једну од најстаријих пекара у граду, у којој су монахиње вековима месиле чувене сицилијанске колаче, пре свега хрскаве и пенасте каноле, ролне од прженог теста пуњене богатим слатким кремом од рикоте. Управо у овој посластичарници су најчувеније на Сицилији, али о овој, и другим делицијама са острва ћемо у једној од наредних репортажа. 

Оно по чему је Палермо посебно познат су његове пијаце и сматра се да се овде једе најбоља улична храна у Европи и једна од најбољих у свету. Најпознатије су Вучирија, Капо и Баларò.

У живописним ресторанчићима међу пијачним тезгама пронаћи ћете мноштво локалних рибљих и месних специјалитета, те традиционалне италијанске пасте и пице, где можете за пет евра да поједете тањир салате од хоботница, пржених лигања или папалина, а за три укусне аранчине, пржене кнедле од пиринча пуњене месним или неким другим надевом.

Пијаце Палерма су много више од продавница хране. Оне су, попут уличног вашара или забавног парка, мали празник за сва чула и доказ да овај град не можете напустити празне душе, али ни празног стомака.