Vladimir Tarakanov – kako je Rus iz Beograda postao obožavani sejšelski slikar

„Bosonogi čovek bele puti, u pantalonama na štrafte duginih boja, sa umazanom slikarskom košuljom koja mu visi do kolena, sa šeširom od palminog lišća i sa istom takvom pletenom korpom u ruci – stoji nasred puta i stopira!“, priča mi Miodrag Todorović, poznati lekar i počasni konzul Srbije na Sejšelima, dok ispijamo piće u njegovoj kući na obali mora.

Moj novi prijatelj ističe da obično stoperima nikad ne staje, zato što na ova ostrva dolazi dosta svakojakih ljudi sa raznih meridijana, pa ne želi da rizikuje.

Tarakanov: "Ja sam iz Beograda!"

„Ali, to živopisno strašilo me je toliko zaintrigiralo, da sam morao da se zaustavim i primih ga u auto. Isprva je u kolima vladala tišina. Onda mi se on obrati na francuskom, mada je engleski glavni jezik na Sejšelima. Govorio je pravilan, tečan francuski. Upitah ga odakle je, s obzirom na to da ima tako dobar akcenat, a ne liči na Franzuca…

– Moj francuski je dobar jer sam bio kod jezuita, ali nisam Francuz – odgovori stranac.

– Odakle ste? – upitah.

– Ne znate vi to mesto.

– Pa kažite, ja znam većinu zemalja na svetu – rekoh.

– Rođen sam u Beogradu – reče.

Šokiran, kažem:

– Pa ja sam iz Beograda!

On đipi sa svog sedišta i, ne mareći što ja vozim, poče da me ljubi i da plače.

Scena je filmska. Ne mogu da ga se otarasim, možemo lako sleteti s puta. Jedva sam se zaustavio.

– Ja se zovem Vladimir – reče.

– Jesi li Srbin? – upitah ga.

– Nisam. Jesam! Nisam. Jesam!

– Pa šta si, čoveče?

– Ja sam Rus. Moji su stigli u Srbiju 1917, bežeći od Oktobarske revolucije, a ja sam rođen 1936. godine. (U izvorima se pojavljuju dva datuma rođenja Vladimira Tarakanova: 10. 1. 1936, prema sajtu www.arthive.com, i 4. 11. 1939, prema najznačajnijem sejšelskom časopisu – Nacion, u tekstu o posthumnoj retrospektivnoj izložbi verovatno priređenoj u saradnji sa Vladimirovom suprugom, prim.a) Majka i otac su mi bili novinari, ugledni ljudi, pisali su za Politiku - ispričao je u dahu Vladimir doktoru Todoroviću skraćeno izdanje svoje životne priče i požalio se kako nikad nije uspeo da dobije krštenicu iz male Ruske crkve na Tašmajdanu.

Doktor Todorović je obećao da će mu pomoći.

„Međutim, Vladimir je preminuo pre nego što sam je nabavio. Posthumno će biti izložena u Muzeju knjige i putovanja, da svedoči o ovom neobičnom čoveku i sudbini jedne beogradske porodice”, priča poznati doktor i obećava da će nekoliko slika ovog umetnika iz svoje kolekcije pokloniti Udruženju Adligat za Sejšelski kutak. 

Kad počne da se kovitla pena od kafe: "Gospodi!"

U Beogradu je 6. aprila 1941, u metežu bombardovanja, nestao Vladimirov otac.

Živeli su pored Kalemegdana, Vladimir, njegova majka i dadilja. Njegovu majku je neko prijavio da je skrivala Jevreje, priseća se doktor Todorović priča Vladimira Tarakanova, pa je odvedena u logor na Banjici, gde je, uprkos teškim uslovima, preživela i dočekala oslobođenje. Mali Vladimir je od 1942. do 1945. živeo sam sa dadiljom u Ulici kralja Petra.

"Iz tog perioda zapamtio je dosta srpskih reči, na primer rekao mi je da su i 'pasulj' spremali”, reče mi doktor.

„Majka je imala posebno lonče, i kad kafa provri, sklanjala bi je nakratko s vatre, pa vraćala. Kad pena počne da se kovitla, vrisnula bi 'Gospodi!' i hitro kafu sklanjala s vatre“, pamti doktor Todorović slikareve reči, te dodaje kako je ta priča toliko dirnula njegovu suprugu, da je ona odmah skočila do kuhinje, gurnula Vladimiru pravu srpsku džezvu u ruku i rekla:

„Evo ti, kuvaj srpsku kafu kao što je tvoja majka!“

Sve to se događalo na Sejšelima pre mnogo decenija. Priča o jednom ruskom slikaru na rajskim ostrvima, celom dušom vezanim za Beograd, i dalje se prepričava. Nije zaboravljena tragedija jedne porodice, ali i celog jednog veka.

Vladimirova majka bila je iskreni monarhista, te je 1917. godine bila primorana da napusti Rusiju. Kako ni nove jugoslovenske vlasti nisu blagonaklono gledale na monarhiste, usledio je još jedan egzil, 1945. godine, iz Beograda.

Bekstvom iz revolucije u revoluciju

Majka mu je rekla kako joj je dosta revolucija, pa su otputovali u Švajcarsku, sa Crvenim krstom. Nikada nisu našli Vladimirovog oca Juru, ne zna mu se ni grob. U Švajcarskoj se majka preudala, pa se sa novim mužem i sinom koji nije imao više od petnaest godina, uputila u DR Kongo, gde joj je muž dobio nameštenje.

"Tamo su doživeli još jednu revoluciju i rešili da pobegnu u zemlju u kojoj nikad neće biti revolucije. Tako su izabrali rajska ostrva, udaljene Sejšele, da bi 1977. godine doživeli revoluciju i državni udar i ovde, kada je smenjen prvi predsednik, Džejms Mančam. Majka je tad ponovo pobegla u Švajcarsku, ali je Vladimir ovde ostao do kraja života, više od četrdeset godina, završava sećanje na ovog umetnika Miodrag Todorović.

Moj prijatelj koji mi je nesebično pomogao sa skoro svim pričama koje sam sakupio na Sejšelima, Glin Baridž, jedan od najpoznatijih sejšelskih pisaca, poreklom Britanac, poverio mi je da je beogradsko-sejšelski slikar mnogo voleo lepši pol i da se ženio najmanje četiri puta.

Tokom putovanja po Africi oženio se jednom Egipćankom, sa kojom se vratio u Švajcarsku, gde je studirao na Školi za lepe umetnosti u Lozani. Ispite je položio sa najvećim ocenama i dobio prvu nagradu za litografiju i prvu nagradu za slikarski rad, priča mi Baridž detalje iz života neobičnog slikara.

Baridž: Vladimira je ljubav prema jednoj ženi dovela na Sejšele 

Onda ga je život odveo na Tajland, gde je priredio veliku izložbu apstraktnih dela, koja je bila odlično prihvaćena u azijskoj javnosti. Po povratku u Švajcarsku upoznao je Sejšelku Džejn. Nije mogao da pretpostavi da će mu ona promeniti život: tako je saznao za rajska ostrva i ubedio majku kako baš ovde treba da se presele, jer na ovako lepom i skrovitom mestu, udaljenom od svetskih dešavanja, ne može biti nikakve revolucije...

Dakle, ljubav ga je dovela na Sejšele davne 1967. godine, kaže mi Baridž.

U to doba dovde se moglo stići samo brodom, putovalo se mesecima. Venčao se sa Džejn, družio se sa kolegama umetnicima i predavao na Sejšelskom koledžu. Posle naše revolucije nakratko je otišao u Englesku, gde se još jednom oženio, ovog puta Engleskinjom Gej Reber. Zajedno su otputovali za Ibicu, govori mi Bridž s toliko pažnje kako bi govorio još samo o sopstvenom životu. Vladimir je, kaže, priredio nekoliko sjajnih izložbi na Ibici.

"Tako počinje njegova međunarodna slava, sa izložbama širom sveta, od Južne Afrike, Brazila i Hong Konga, do Nemačke. U Švajcarskoj je, u najgledanijem televizjskom programu uživo, prikazao nastanak apstraktnog remek-dela. A onda je, decembra 1991. godine, takođe u Švajcarskoj, upoznao Lizu Kler. Usledila je još jedna ženidba i još jedan povratak na Sejšele, njegovu odabranu otadžbinu... Tarakanov se proslavio. Jednu nagradu dodelio mu je lično predsednik Sejšela, za delo prikazano na Bijenalu Indijskog okeana”, potanko mi je ispričao srdačni Glin tokom ručka na terasi iznad Francuskog kulturnog centra, mesta na kojem je poslednja supruga slavnog umetnika, Liza Kler, godinu i po dana posle njegove smrti, 2006, priredila petodnevnu izložbu svih Vladimirovih radova do kojih je mogla da dođe na Sejšelima.

Tada je za lokalni list Nacion izjavila: „Sedam godina smo živeli samo od njegove umetnosti. Voleo je da slika Sejšele, svakodnevni život, tipične seoske scene sa kokoškama, psima, mačkama i volovima. Apstraktna slika je za njega ostala nešto posebno, kao desert.“

"Severna perla" čuva Tarakanovljeve radove

Besplatni čaj od maslina uobičajena je dobrodošlica u italijanskom restoranu „Severna perla” na zapadnoj strani najvećeg sejšelskog ostrva Mahe. Po opasnom pljusku sam, krivudavim klizavim putevima koji vode kroz bujno rastinje i tesne tunele od zelenila, stigao pravo u ogromnu baru u koju se pretvorio parking ispred restorana.

Nalik neobično urednoj krčmi, restoran odiše putničkim duhom. Na jednom zidu pričvršćena je daska na koju putnici špenadlama pribadaju novčanice iz svih krajeva sveta. Kao kakvo pernato čudovište, novčanice štrče na sve strane, zbunjujući posetioca: da li je moguće da je toliko svetskih putnika ovuda prošlo? Da li ubosti još i srpski dinar preko nemarno prikačenih svežnjeva novčanica? Nešto dalje je još neobičnija tabla: tu se ubadaju poruke neznancima.

Nekoliko drvenih lađa, čupavih plodova kokosa i krupnih drvenih figura golih crnkinja doprinose poetičnosti prostora. Jedno kormilo i nekoliko brodskih instrumenata pokačeni su kod ulaza u malenu kuhinju. Hrapavi zidovi natkriveni su tavanicom od palminog lišća, ali su stolovi neobično uredni i evropski, kao preneti iz Italije. Restoran drže Italijani, pa to ne čudi.

Dočekao me je Marko, vlasnik u šarenoj havajskoj kušulji, za barom ispod kojeg je postavljen maleni starinski top, originalni primerak sa broda iz 19. veka. Ceo zid iza nas oslikan je tirkiznim pejzažom mora, sa palmama i kamenjarom.

Ispod slike vlasnici su čak postavili originalno granitno kamenje sa plaže, da upotpune prizor.

„To je rad Vladimira Tarakanova. On je dolazio kod nas da gleda fudbalske mečeve. Jedna fabrika piva mogla bi da radi samo za njega, koliko je pivo voleo, a da ga plaća – nije mogao. Umesto toga, slikao je za nas... Ova velika slika preko celog zida, ali i nekoliko manjih koje vidiš pokačene po restoranu, sve je to on popio!”, kaže vrcavi vlasnik u šarenoj košulji.

Starinska mapa Indijskog okeana visi na zidu u ramu od bambusa.

Ostrva su na njoj tačkice u nepreglednom prostranstvu. Život Vladimira Tarakanova je tačka u kojoj se seku tajanstvene linije što spajaju Beograd sa Viktorijom, Petrograd sa Kongom, nebo sa zemljom. Kao što reče Rumi, nije čovek kap vode u okeanu, već okean u kapi vode.