Kosovo je srce Sejšela

“Dobro došao na Kosovo”, rekoše mi čim sam stigao u predgrađe Viktorije, glavnog grada Sejšela.

“Hoćeš malo vutre? Kokaina? Heroina? Kreka? Izgledaš kao da bi ti prijalo”, rekoše mi dve crnkinje srednjih godina koje su se teturale po trotoaru, a onda mi se iznenada približiše i pripiše uz mene, ističući svoje ženske atribute.

“Možemo još nešto da ti damo vrlo povoljno”, šapnuše mi na uvce, pokazujući prstom na moju majicu. Tek sam tad shvatio da na njoj piše: “Just do it” (samo to uradi!).

“Ne ide da napustiš Kosovo bez seksa i droge”, rekoše neznanke, dok su mi rukom prelazile po telu.

Jedva sam se iz tog zagrljaja izvukao, kad mi priđe čovek na štakama, bez majice, skoro go, sa tetovažama po rukama. Čini se da će ponovo kiša, pa mi nudi polomljeni kišobran na prodaju: povoljno, samo dva put skuplji od novog! Valjda je trebalo truda da se polomi, to se računa u cenu? Odbijam, a onda mi ređa nazive opijata koje može “povoljno, najvišeg kvaliteta” da nabavi. Kaže to je ionako delotvornije od kišobrana, mogu da biram ako želim da mi se pričinjava da sija sunce ili, čak, da pada sneg...

Ponekad se i pliva po asfaltu

Tih dana padale su kiše pa je loše urađen asfalt svuda bio poplavljen.

Meštani se teturaju do kolena u vodi, podižu kese sa potrepštinama iz prodavnice, povremeno se saplićući o sopstvene noge, a oni naročito opijeni pokušavaju da plivaju po asfaltu.

Zvanične statistike govore da čak deset odsto stanovništva Sejšela spada u zavisnike od opojnih supstanci. Na glavnoj ruti krijumčarenja droge iz Avganistana i Azije za Evropu i Afriku, sejšelsko stanovništvo postalo je strašna kolateralna šteta. Ostrvska država raširena preko pola okeana nije u mogućnosti da kontroliše poroznu granicu koja se prostire hiljadama kilometara po pučini u svim pravcima.

Naročito mnogo droge dolazi iz Irana. Siromašna naselja su epicentar krijumčarenja, trgovine i korišćenja svih vrsti opijata. Kako je Kosovo najsiromašnije naselje u državi, verovatno više od dve trećine stanovništva ovde redovno konzumira neku vrstu opijata.

Bela dvospratna zgrada u kojoj je prodavnica glavno je mesto u naselju, tu sam prvo stigao i odmah izazvao pažnju. Po ćoškovima stoje ljudi, poneko je izneo plastičnu stolicu, pa posmatra ko sve ide po ulici ili se praćaka po barama.

 Kosovo ili Kokosovo?

Nije mi bilo jednostavno da pronađem Kosovo, pošto na Guglu nije bilo ucrtano. Tek sam slučajno, kada su mi rekli koju ulicu da ukucam, shvatio da sam mu blizu. Tad je sa mnom u kolima bila i jedna moja prijateljica, dama i intelektualka, koja je već zašla u osmu deceniju.

Mislio sam da je Kosovo naselje kao i svako drugo, možda malo siromašnije, ali o problemu sa drogom ništa nisam znao. Zato sam tamo slobodno krenuo sa mojom prijateljicom. Dok su meni nudili da kupim opijate ii žensku nežnost, ona je čekala u kolima, a onda je izašla, načinivši svega nekoliko koraka do prodavnice i stala da popuši cigaretu.

Jedan crnac tako ju je gledao, da me je prožela jeza: šta li će njoj da ponudi? Da ne doživi srčani udar ako i njoj ponudi drogu i seks? Jer zašto bi iko ovde i dolazio, ako to ne traži? To što izgleda kao da je sišla sa crvenog tepiha iz nekog dvorca, ne menja stvar, ljudske potrebe su svuda iste... Prijateljica je odmah shvatila da je ovo loš kraj. U čudu me pita gde smo to došli, a nije je primirilo kada joj rekoh da se nalazimo u kraju koji se zove Kosovo... Brzo je ušla u auto i zaključala se, čekajući da ja završim svoje istraživanje.

Na ružnim betonskim zidovima ispisano je “Kosovo” na latinici ali sa slovom c umesto k i s, pa bi se moglo pročitati kao Kokovo.

“Zar Kosovo ne dolazi od reči kokos?”, upitaše me, i ja tek tad shvatih da je ponegde napisano tako kako se na engleskom piše egzotična voćka koja ovde raste u izobilju. Jedan meštanin bio je ubeđen da je baš po kokosu naselje dobilo ime, bio je zaprepašćen kad je čuo da postoji ptica kos, bio je ubeđen da je Kosovo samo skraćeno Kokosovo...

Sve zgrade su jednake, trospratne, žutih fasada. Vlaga je učinila svoje se boja sa njih polagano kruni i otpada.

"Napraviše nam od kuća Kosovo!"

O tome zašto Kosovo postoji na Sejšelima slušao sam različite teorije. Svedočenje koje smatram jedinim tačnim zabeležio sam od počasnog konzula Srbije i slavnog sejšelskog doktora Miodraga Todorovića.

“Tokom ratova devedesetih na Sejšelima su odlučili da ruše udžerice u blizini glavnog grada, nehigijensko naselje koje je bilo leglo zaraze i veoma zapušteno, nalik ranijim našim romskim naseljima. Pošli su buldožerima da to sruše da bi napravili socijalne stanove za te iste ljude. Na televiziji su se tih dana vrtele ratne slike sa Kosova, a toliki su krš i ruševine ostale iza buldožera, da su stanovnici svuda govorili: napraviše nam od kuća Kosovo! U to vreme još uvek nije bilo adresa ni naziva ulica u celoj državi. Još nije bilo ni sagrađeno novo naselje, dolazili su u moju ambulantu i kad ih pitamo odakle ste, rekli bi: sa Kosova", priseća se dr Todorović i dodaje kako je tad znao priču, znao iz kog su kraja, ali...

"Nema naziva ulica, šta da upišemo u karton? Taj kraj nema nikakvo drugo ime. Nema druge, kažu da su sa Kosova, i ja upisujem Kosovo. Do te mere su stanovnici tog kraja prihvatili da su sa Kosova da sada i u zvaničnim dokumentima, u njihovim ličnim kartama, piše: Kosovo!“, objasnio mi je dr Todorović i razvejao sve nedoumice oko imena ovog naselja u predgrađu Viktorije.

Isplelo se mnogo legendi oko sejšelskog Kosova i njegovog imena. Pojedinci su me ubeđivali da je to ime steklo zbog šverca droge i kriminala. Pročitao sam u jednoj knjizi teoriju kako se ovde prvobitno naselilo nekoliko Srba, pa da su iz nostalgije mestu dali ime Kosovo. To sam odlučio da proverim, pa sam se denuo u istraživanje.

Obratih se jednom crncu, što bi naši rekli, crn ko ugalj, ne izgleda mi da u sebi ima i kap srpske krvi.

“Prijatelju, ti mi izgledaš kao da si sa Kosova, ajmo jedan selfi!”

“Jesam jesam, Kosovo je moja otadžbina!”, kaže on sa osmehom.

“I ja sam poreklom sa Kosova!”, kažem mu, a on me gleda sa nevericom.

“Nema takvih kao ti na Kosovu”, kaže s nevericom, sigurno razmišlja zašto mi je potrebno da ga lažem, kad on svakog ovde poznaje a nijednog belca na Kosovu nema?

“S onogo drugog Kosova, prijatelju”, kažem mu.

“Aaa, ono što je po nama dobilo ime?”

Srdačno po leđima potapšah novog “prijatelja”. Nema smisla da se ubeđujemo da li je starija kokoška ili jaje, naročito sa ljudima pod dejstvom opijata.

Na sejšelskom Kosovu ostvario se san naših neprijatelja: Srba ne što nema, nego ih, siguran sam, nikad nije ni bilo. Niko nas ovde ni ne povezuje sa Kosovom, taman koliko ni Marsovce. Štaviše, činilo se da sam ja prvi Srbin koji je ovde stupio nogom, a ne samo svojim perom. Nema ni crkava, ni Kosova polja, a droge – koliko voliš! Čini se da je mnogima baš ovakvo Kosovo u srcu i po volji. Ukusi se, kao i Kosova, razlikuju.

Niz desetak zgrada pristojno deluju, pa reših da u jednu višespratnicu uđem, da osetim kosovski život izbliza. Haustori i hodnici sa golim betonom i prljavim zidovima savršeno su mesto za izvršenje krivičnih dela. Prljava vrata stanova, buka koja dopire, dernjava, vriska, neartikulisani zvuci kao da se neko tuče - sve to učini da sam brže izašao nego što sam ušao.

Pravo sa Kosova otišao sam na sastanak sa gradonačelnikom Sejšela, gospodinom Davidom Andreom, prvim čovekom sejšelske kulture. Kad je čuo odakle dolazim, razrogači oči:

"Šta ti bi da tamo odeš?”, upita glasno.

“Kosovo je srce Srbije, to je naša zemlja, ja sam poreklom sa srpskog Kosova, jedan od glavnih razloga zašto sam želeo da dođem na Sejšele je da vidim ovo vaše Kosovo!”

U pogledu mu neverica i čuđenje. Da neko dođe na Sejšele zbog Kosova? To se još nije dogodilo. Da li su svi Srbi tako otkačeni, ili je samo ovaj pred njim takav? Moj dolazak će prepričavati familiji i prijateljima.

A onda me tiho, kao u poverenju, upita:

“Je li, Viktore, je li na onom vašem Kosovu stvarno ovako kao i na našem?”

“Gradonačelniče, plašim se da su sličnosti neosporne...”

Stranci koji nisu naklonjeni Srbiji povremeno mi kažu: “Eto, Srbi vole Kosovo, a niko da ode tamo!” Od tad za njih imam spreman odgovor: ne samo što sam posetio naše, srpsko Kosovo, gde su pretili da će da me (besplatno) zakolju pošto sam Srbin, već i sejšelsko, gde su hteli da me odmah nadrogiraju, doduše za solidnu cenu i ne na nacionalnoj osnovi...