Владимир Тараканов – како је Рус из Београда постао обожавани сејшелски сликар

„Босоноги човек беле пути, у панталонама на штрафте дугиних боја, са умазаном сликарском кошуљом која му виси до колена, са шеширом од палминог лишћа и са истом таквом плетеном корпом у руци – стоји насред пута и стопира!“, прича ми Миодраг Тодоровић, познати лекар и почасни конзул Србије на Сејшелима, док испијамо пиће у његовој кући на обали мора.

Мој нови пријатељ истиче да обично стоперима никад не стаје, зато што на ова острва долази доста свакојаких људи са разних меридијана, па не жели да ризикује.

Тараканов: "Ја сам из Београда!"

„Али, то живописно страшило ме је толико заинтригирало, да сам морао да се зауставим и примих га у ауто. Испрва је у колима владала тишина. Онда ми се он обрати на француском, мада је енглески главни језик на Сејшелима. Говорио је правилан, течан француски. Упитах га одакле је, с обзиром на то да има тако добар акценат, а не личи на Франзуца…

– Мој француски је добар јер сам био код језуита, али нисам Француз – одговори странац.

– Одакле сте? – упитах.

– Не знате ви то место.

– Па кажите, ја знам већину земаља на свету – рекох.

– Рођен сам у Београду – рече.

Шокиран, кажем:

– Па ја сам из Београда!

Он ђипи са свог седишта и, не марећи што ја возим, поче да ме љуби и да плаче.

Сцена је филмска. Не могу да га се отарасим, можемо лако слетети с пута. Једва сам се зауставио.

– Ја се зовем Владимир – рече.

– Јеси ли Србин? – упитах га.

– Нисам. Јесам! Нисам. Јесам!

– Па шта си, човече?

– Ја сам Рус. Моји су стигли у Србију 1917, бежећи од Октобарске револуције, а ја сам рођен 1936. године. (У изворима се појављују два датума рођења Владимира Тараканова: 10. 1. 1936, према сајту www.arthive.com, и 4. 11. 1939, према најзначајнијем сејшелском часопису – Национ, у тексту о постхумној ретроспективној изложби вероватно приређеној у сарадњи са Владимировом супругом, прим.а) Мајка и отац су ми били новинари, угледни људи, писали су за Политику - испричао је у даху Владимир доктору Тодоровићу скраћено издање своје животне приче и пожалио се како никад није успео да добије крштеницу из мале Руске цркве на Ташмајдану.

Доктор Тодоровић је обећао да ће му помоћи.

„Међутим, Владимир је преминуо пре него што сам је набавио. Постхумно ће бити изложена у Музеју књиге и путовања, да сведочи о овом необичном човеку и судбини једне београдске породице”, прича познати доктор и обећава да ће неколико слика овог уметника из своје колекције поклонити Удружењу Адлигат за Сејшелски кутак. 

Кад почне да се ковитла пена од кафе: "Господи!"

У Београду је 6. априла 1941, у метежу бомбардовања, нестао Владимиров отац.

Живели су поред Калемегдана, Владимир, његова мајка и дадиља. Његову мајку је неко пријавио да је скривала Јевреје, присећа се доктор Тодоровић прича Владимира Тараканова, па је одведена у логор на Бањици, где је, упркос тешким условима, преживела и дочекала ослобођење. Мали Владимир је од 1942. до 1945. живео сам са дадиљом у Улици краља Петра.

"Из тог периода запамтио је доста српских речи, на пример рекао ми је да су и 'пасуљ' спремали”, рече ми доктор.

„Мајка је имала посебно лонче, и кад кафа проври, склањала би је накратко с ватре, па враћала. Кад пена почне да се ковитла, вриснула би 'Господи!' и хитро кафу склањала с ватре“, памти доктор Тодоровић сликареве речи, те додаје како је та прича толико дирнула његову супругу, да је она одмах скочила до кухиње, гурнула Владимиру праву српску џезву у руку и рекла:

„Ево ти, кувај српску кафу као што је твоја мајка!“

Све то се догађало на Сејшелима пре много деценија. Прича о једном руском сликару на рајским острвима, целом душом везаним за Београд, и даље се препричава. Није заборављена трагедија једне породице, али и целог једног века.

Владимирова мајка била је искрени монархиста, те је 1917. године била приморана да напусти Русију. Како ни нове југословенске власти нису благонаклоно гледале на монархисте, уследио је још један егзил, 1945. године, из Београда.

Бекством из револуције у револуцију

Мајка му је рекла како јој је доста револуција, па су отпутовали у Швајцарску, са Црвеним крстом. Никада нису нашли Владимировог оца Јуру, не зна му се ни гроб. У Швајцарској се мајка преудала, па се са новим мужем и сином који није имао више од петнаест година, упутила у ДР Конго, где јој је муж добио намештење.

"Тамо су доживели још једну револуцију и решили да побегну у земљу у којој никад неће бити револуције. Тако су изабрали рајска острва, удаљене Сејшеле, да би 1977. године доживели револуцију и државни удар и овде, када је смењен први председник, Џејмс Манчам. Мајка је тад поново побегла у Швајцарску, али је Владимир овде остао до краја живота, више од четрдесет година, завршава сећање на овог уметника Миодраг Тодоровић.

Мој пријатељ који ми је несебично помогао са скоро свим причама које сам сакупио на Сејшелима, Глин Бариџ, један од најпознатијих сејшелских писаца, пореклом Британац, поверио ми је да је београдско-сејшелски сликар много волео лепши пол и да се женио најмање четири пута.

Током путовања по Африци оженио се једном Египћанком, са којом се вратио у Швајцарску, где је студирао на Школи за лепе уметности у Лозани. Испите је положио са највећим оценама и добио прву награду за литографију и прву награду за сликарски рад, прича ми Бариџ детаље из живота необичног сликара.

Бариџ: Владимира је љубав према једној жени довела на Сејшеле 

Онда га је живот одвео на Тајланд, где је приредио велику изложбу апстрактних дела, која је била одлично прихваћена у азијској јавности. По повратку у Швајцарску упознао је Сејшелку Џејн. Није могао да претпостави да ће му она променити живот: тако је сазнао за рајска острва и убедио мајку како баш овде треба да се преселе, јер на овако лепом и скровитом месту, удаљеном од светских дешавања, не може бити никакве револуције...

Дакле, љубав га је довела на Сејшеле давне 1967. године, каже ми Бариџ.

У то доба довде се могло стићи само бродом, путовало се месецима. Венчао се са Џејн, дружио се са колегама уметницима и предавао на Сејшелском колеџу. После наше револуције накратко је отишао у Енглеску, где се још једном оженио, овог пута Енглескињом Геј Ребер. Заједно су отпутовали за Ибицу, говори ми Бриџ с толико пажње како би говорио још само о сопственом животу. Владимир је, каже, приредио неколико сјајних изложби на Ибици.

"Тако почиње његова међународна слава, са изложбама широм света, од Јужне Африке, Бразила и Хонг Конга, до Немачке. У Швајцарској је, у најгледанијем телевизјском програму уживо, приказао настанак апстрактног ремек-дела. А онда је, децембра 1991. године, такође у Швајцарској, упознао Лизу Клер. Уследила је још једна женидба и још један повратак на Сејшеле, његову одабрану отаџбину... Тараканов се прославио. Једну награду доделио му је лично председник Сејшела, за дело приказано на Бијеналу Индијског океана”, потанко ми је испричао срдачни Глин током ручка на тераси изнад Француског културног центра, места на којем је последња супруга славног уметника, Лиза Клер, годину и по дана после његове смрти, 2006, приредила петодневну изложбу свих Владимирових радова до којих је могла да дође на Сејшелима.

Тада је за локални лист Национ изјавила: „Седам година смо живели само од његове уметности. Волео је да слика Сејшеле, свакодневни живот, типичне сеоске сцене са кокошкама, псима, мачкама и воловима. Апстрактна слика је за њега остала нешто посебно, као десерт.“

"Северна перла" чува Таракановљеве радове

Бесплатни чај од маслина уобичајена је добродошлица у италијанском ресторану „Северна перла” на западној страни највећег сејшелског острва Махе. По опасном пљуску сам, кривудавим клизавим путевима који воде кроз бујно растиње и тесне тунеле од зеленила, стигао право у огромну бару у коју се претворио паркинг испред ресторана.

Налик необично уредној крчми, ресторан одише путничким духом. На једном зиду причвршћена је даска на коју путници шпенадлама прибадају новчанице из свих крајева света. Као какво пернато чудовиште, новчанице штрче на све стране, збуњујући посетиоца: да ли је могуће да је толико светских путника овуда прошло? Да ли убости још и српски динар преко немарно прикачених свежњева новчаница? Нешто даље је још необичнија табла: ту се убадају поруке незнанцима.

Неколико дрвених лађа, чупавих плодова кокоса и крупних дрвених фигура голих црнкиња доприносе поетичности простора. Једно кормило и неколико бродских инструмената покачени су код улаза у малену кухињу. Храпави зидови наткривени су таваницом од палминог лишћа, али су столови необично уредни и европски, као пренети из Италије. Ресторан држе Италијани, па то не чуди.

Дочекао ме је Марко, власник у шареној хавајској кушуљи, за баром испод којег је постављен малени старински топ, оригинални примерак са брода из 19. века. Цео зид иза нас осликан је тиркизним пејзажом мора, са палмама и камењаром.

Испод слике власници су чак поставили оригинално гранитно камење са плаже, да употпуне призор.

„То је рад Владимира Тараканова. Он је долазио код нас да гледа фудбалске мечеве. Једна фабрика пива могла би да ради само за њега, колико је пиво волео, а да га плаћа – није могао. Уместо тога, сликао је за нас... Ова велика слика преко целог зида, али и неколико мањих које видиш покачене по ресторану, све је то он попио!”, каже врцави власник у шареној кошуљи.

Старинска мапа Индијског океана виси на зиду у раму од бамбуса.

Острва су на њој тачкице у непрегледном пространству. Живот Владимира Тараканова је тачка у којој се секу тајанствене линије што спајају Београд са Викторијом, Петроград са Конгом, небо са земљом. Као што рече Руми, није човек кап воде у океану, већ океан у капи воде.