Susreti i putovanja – i unuk Hajla Selasija zna stihove Elvisa Dži Kurtovića

Pastir na vrhu planine koji me primi u svoj dom, poslastičar koji je svoju veštinu naučio kao dete u porodici u kojoj se „slatko“ znanje prenosi generacijama, slučajni poznanik sa kojim stopiram po sibirskim tajgama na minus pedeset i pet…

S kraljevima ili prosjacima – susreti i prijateljstva obeležavaju sva moja putovanja. Poznanstva nekada traju samo dok sam na putu ali sporadični kontakti preko društvenih mreža često opstaju godinama, povremeno se pretvarajući u čvrsta prijateljstva koja obeležavaju ceo moj život.

Od kad je Etiopija upala u težak građanski rat koji jeste utihnuo (zvanično u novembru 2022), ali se još uvek nije završio, svakodnevno pričam s Etiopljanima koje sam upoznao tokom putovanja, zabrinut za njihove živote ali i za opstanak njihove države. Do kraja 2022. od posledica rata, gladi i nemogućnosti lečenja stradalo je između 600.000 do 800.000 ljudi, mahom civila.

Od mojih Etiopljana, najviše sam bio u kontaktu sa Ermijasom Saleom Selasijem, unukom slavnog Hajla Selasija.

Povremeno sam u toku prošle godine, uz njegovu dozvolu, snimao i zapisivao njegove priče, a naročito me je zainteresovala konfuzija koju su u palati u jednom trenutku izazvali darovi Josipa Broza Tita.

Pričali smo i o pesmi „Hajle Selasije“ Elvisa J. Kurtovića, da bih sasvim slučajno, takođe tokom prošle godine, u Sarajevu imao prilike da upoznam i njenog autora, a sada još jednog mog „putničkog“ prijatelja, Mirka Srdića.

Poreklo kao teret

Možda je car Hajle Selasije završio nesrećno, ali iza sebe je ostavio vredne, skromne i pristojne ljude. Može se lako dogoditi da se Selasijevi potomci pokažu kao njegova najznačajnija ostavština.

Oni su biznismeni, vlasnici hotela, pisci, politikolozi, kulturni poslenici… Mediji, etiopski i svetski, tek ponekad prenesu kakvu ljubavnu priču ili nepodopštinu iz njihovog života.

Hajle Selasije je imao čak sedmoro dece, a broj unučića, praunučića i pobočnih srodnika nije lako utvrditi. Ovu porodicu pogodila su čak dva egzila: neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata, pod italijanskom okupacijom, ali i posle svrgavanja Hajla Selasija sa prestola 1974. godine.

Zato ne čudi da članove carske porodice možete susresti tamo gde ih najmanje očekujete, rasute po svetu, a najčešće po Engleskoj i Americi, gde su školovani još dok je car bio na vlasti. Uglavnom su to obični ljudi, koji žive kao i svi drugi. Većina njihovih kolega i prijatelja čak i ne zna da su oni carskog roda. Zbog teških životnih okolnosti, svoje poreklo su često doživljavali kao teret, a ne kao povlasticu.

Sudbina je tako udesila da je carev najstariji sin, princ Ama Selasije čak tri puta proglašavan za cara, a nijedanput nije carevao!

Prvi put su ga carem proglasili pučisti 1960. godine, što je verovatno pod prisilom, prihvatio, drugi put revolucionari, 1974, što nije prihvatio pošto je bio van zemlje, a treći put je, 1989. godine, proglašen carem u egzilu.

Nije doživeo povratak na presto, a njegov najstariji sin danas nosi titulu prestolonaslednika.

Solomonska dinastija je, prema verovanju Etiopljana, osnovana 980. godine p. n. e., dakle pre više od tri hiljade godina, kada je kraljica od Sabe posetila i u potpunosti očarala biblijskog jerusalimskog cara Solomona.

Hajle Selasije je krunisan kao 225. car u nizu. Istorija pak prati vladavinu ove loze sve do 1270. godine n. e., što je sedam i po dugih vekova na tronu bez prekida.

Servis za voće, violet boje...

Moj prijatelj, princ Ermijas Sale Selasije, unuk slavnog cara, sada je predsednik Krunskog saveta Etiopije. To je čovek u kasnim srednjim godinama, ponosan na svoje pretke, ali skroman i neposredan.

Svaka njegova rečenica odiše željom da svet učinimo boljim, da se da glas malim narodima, da se poštuje svaka zajednica i svaki čovek. Iako je potomak vladarske loze sa dugom tradicijom u zemlji od stotinu miliona stanovnika, sa mnom razgovara na ti, srdačno i neposredno.

Njegov otac Sale Selasije, carev sin, bio je prijatelj sa Titom, a iz Muzeja Jugoslavije dostavili su mi čak i spisak poklona koje mu je Tito, povodom ženidbe, uputio. Predsednička dokumentacija pruža neočekivano slikovito svedočanstvo u vidu detaljnog opisa razmenjenih poklona.

Tako je Tito za svadbu Saleu 1959. godine poslao „servis za voće violet boje sa umetničkom gravurom 'Sunčev sistem' (rad Goldonija) za 12 osoba, iz 13 delova“, tu je idriska čipka, set garnitura za 12 osoba iz 26 delova, ažur i vez...“ Tito je svojom rukom napisao i mišljenje o ovom poklonu: „Nije baš veliki dar, ali se može poslati, T.“

Dobio je Sale i zlatnu tabakeru težine skoro 200 grama, te sliku Prenos teških ranjenika Mate Zlamalika. Poklone je dobijalo mnoštvo članova carske porodice, pa čak i osoblje, mnogi koji su se raznim povodima zatekli u Titovoj blizini.

Vreme je odnelo i cara, i careviće, i poklone. No, princ Ermijas Sale Selasije živo se seća prohujalog doba. Pamti da je svog dedu video poslednji put kad mu je bilo četrnaest godina.

"Posećivali smo zajedno sirotišta, škole za slepe, tek otvorene bolnice, fabrike tekstila, širom zemlje. Pratili smo ga i na događajima vezanim za policiju i vojsku, ali i za mornaricu u današnjoj Eritreji. Za dete i tinejdžera to su bili upečatljivi trenuci. U sećanju su mi naročito urezane posete Nj. V. engleske kraljice Elizabete II i Josipa Broza Tita. Imao sam svega šest godina kada je došla engleska kraljica, tek osam kada sam upoznao Tita, kojeg sam naročito dobro upamtio pošto je došao sa mnogo poklona. Prethodno je moj otac sa dedom bio u Jugoslaviji, tako da je Tita već dobro poznavao. Moj deda je čak devet puta bio u tvojoj zemlji!", oduševljeno mi govori princ.

 … i 32 flaše žestokog pića

Princ Ermijas mi je jednom prilikom pričao kako nikada neće zaboraviti kola prepuna darova koje je Tito poslao za njihovu porodicu.

"Moja majka je dobila jedan mali paket, a ja sam dobio ogroman poklon, toliki da su ga nosila dvojica ljudi! Bio sam zaprepašćen, pitao sam se šta li bi to moglo biti… A moj paket je bio prepun najrazličitijih vrsta alkohola, dok je majka na poklon dobila mali tranzistor, radio koji je tad bio veoma redak. Ona je odmah, naravno, rekla da ćemo poklone da zamenimo.

Držao sam taj radio mnogo godina pokraj svog uzglavlja. Tako sam, iako dete, sačuvao veoma lično i drago sećanje na Titovu posetu", seća se on. Proveravajući u dokumentaciji Muzeja Jugoslavije zaključio sam da se radi o 32 flaše žestokog pića, daru koji je u evidenciji Muzeja Jugoslavije naveden kao poklon caru 1968. godine.

Unuk Selasijev, Ermijas, pamti da je njegov deda voleo prirodu, životinje, i da provodi vreme sa svojim unucima.

"Čak smo imali mali zoološki vrt u palati", pamti. "Naročito su mu bili dragi konji i imao je skromnu ergelu pokraj palate. Uživao je u večernjim šetnjama, u kojima smo ga i mi pratili. Voleo je da pliva. Sam bi ušao u more i predavao se talasima dok smo ga mi čekali na obali. Bio je isrkeni pravoslavac. Redovno je išao u crkvu, a svaki dan je imao svoje molitvene rituale."

Život u emigraciji

Emigrantske dane, vreme egzila cara Selasija i sreću kad je ponovo dobio etiopsko državljanstvo, princ opisuje ovako:

"Krenuo sam u školu u gradiću Bat u Engleskoj kad mi je bilo jedanaest godina. Moj deda je tamo bio u egzilu tokom italijanske okupacije, a moj otac posle dedine smrti. Neverovatno je sa koliko topline se tamošnji ljudi i danas sećaju mog dede. Čak mi je i princ Aleksandar Karađorđević pričao sa toplinom kako je Hajla Selasija sretao u Vašingtonu.

Moji bliski rođaci su sa Aleksandrom išli u školu. Zanimljivo je da je dvor u kojem on sada živi bio zapušten kada su ga preuzeli komunisti i da je renoviran kako bi moj deda u njemu odseo. Ako ikad dođem u Srbiju, veoma bih voleo da posetim taj dvor i u njemu princa Aleksandra. Čuo sam toliko divnih priča o Beogradu. Možemo da obnovimo stare veze, da stvorimo nove, da budemo jedni drugima ono što jesmo – istinski prijatelji.

Posle prevrata je mnogo članova moje porodice provelo u zatvoru sedamnaest godina, a mi koji smo emigrirali bili smo persone non grata. Ne mogu ti opisati koliko sam bio srećan kada su mi vratili etiopsko državljanstvo i omogućili mi da budem običan građanin Etiopije! Pedeset godina sam živeo van zemlje, u drugačijem svetu.

Sada mi je život rascepljen između Virdžinije, blizu Vašingtona i Adis Abebe.Moja porodica i dalje poštuje stari carski ustav. Po njemu je naslednik trona najstariji sin najstarijeg sina Zara Jakob koji takođe živi u Adis Abebi, i to niko ne dovodi u pitanje. Ja sam deveti u naslednom redu."

Od ignorisanja do rastafarijanaca - ko veruje da je Selasije bog?

Princ Ermijas u našim razgovorima primećuje višedecenijsko ignorisanje nacionalne i državne istorije u Etiopiji.

Ali i kontradiktornosti u odnosu prema njegovom dedi i periodu etiopske istorije u kojem je on imao najznačajniju ulogu. S jedne strane potreba da ga izbrišu iz pamćenja, s druge – obožavanje.

"U Beogradu postoji barem mala ulica nazvana po mom dedi, dočim u Adis Abebi imamo bulevare koji se zovu po Titu, Čerčilu, Gandiju – ali baš nijednu po dedi.

Godinama nisu bile dozvoljene knjige ni tekstovi o vladavini Hajla Selasija, pa je čak zakonom bilo zabranjeno posedovanje njegove slike! Oni koji su je imali, mogli su da završe u zatvoru.

Iznenađuje me, međutim, koliko je danas mladih Etiopljana koji žele da saznaju o svojoj prošlosti i sa kojom toplinom me obasipaju.

Još jedna zanimljiva tema svakako su rastafarijanci – ljudi koji veruju da je moj deda Hajle Selasije božanstvo! Mnogo su mi dragi, sa pojedinim osnivačima tog pokreta sam se družio kao tinejdžer.

Moj deda je uvek isticao pravoslavlje i da je posvećeni pravoslavac. Doveo je pravoslavnu crkvu na Karipska ostrva. Veoma je živa pravoslavna delatnost u Kingstonu, glavnom gradu Jamajke, koju posećuje i mnogo rastafarijanaca. Postoje pravoslavne crkve u Trinidadu i Tobagu, na Barbadosu...", nabraja princ. 

"Car je rastafarijancima pokušao da pruži osećaj ponosa, istorijske utemeljenosti i pripadnosti. Otpor prema hrišćanstvu prisutan je zbog otpora prema kolonijalizmu koji je širio hrišćanstvo, a to se mora razumeti", trudeći se da sve i svakog razume, govorio mi je princ u jednom od naših razgovora.

O ustavnim rešenjima i visokim cenama

Pričali smo i o trenutnoj situaciji. Završetak građanskog rata, pretnja od raspada države i secesija severnih provincija, odnosi sa Somalijom…

Etiopija je za izgradnju svog pravnog sistema koristila pravni sistem SFRJ. Tako je u Ustav uvela istu odredbu koja je pravno omogućila raspad Jugoslavije, o pravu članica federacije na samoopredeljenje do otcepljenja. Ovo je bila tema o kojoj je predstavnik Srbije, profesor prava Oliver Antić, razgovarao sa sudijama u Adis Abebi kada je posetio njihov Ustavni sud 2017. godine.

Predsednik suda je toliko bio zainteresovan za ovu temu da je čak izrazio želju da poseti Srbiju ili da se pošalje tim etiopskih stručnjaka kako bi na primeru Srbije i Jugoslavije predupredili slične scenarije u Etiopiji. Nažalost, kriza je izbila upravo onako kako su se najviše plašili. Princ i o tome ima svoje mišljenje:

"Važeći ustav je podelio zemlju po etničkim linijama, što je bila tempirana bomba, eksplozija samo pitanje trenutka. Opstanak jedinstvene Etiopije još uvek je nepredvidljiv. Procene UN su da je tokom prve godine sukoba koji su počeli 2020. godine, raseljeno oko devet miliona ljudi, dok je pomoć, što zbog rata, što zbog suše, potrebna za čak 29 miliona stanovnika.

Samo u jednom regionu sravnjeno je sa zemljom 15.000 škola! Zamisli posledice tolike destrukcije, naročito za siromašnu zemlju koja jedva hrani svoje stanovništvo. Ali, da budem iskren, rat se ne oseća u Adis Abebi. Kao da se to sve događa na nekom sasvim drugom kraju sveta... Jedino je cena potrošačke korpe postala nezamislivo visoka sa ljude sa prosečnom platom."

Etiopija bi trebalo da bude supersila Afrike, uveren je princ. U jednom trenutku, kaže on, bila je na dobrom putu, gradilo se na sve strane, turizam je cvetao, ljudi su bili puni nade. Rat sve zaustavlja i uništava. Nažalost, Etiopiju je obuzelo beznađe, neizvesnost.

Princ je očajan što jedna od najstarijih civilizacija sveta sada "spaljuje sopstvenu kuću":

"Etiopija je u ratu sama sa sobom. Etiopija je nekad bila predvodnik mirnodopske politike, pomagali smo u rešavanju tuđih problema, a sada pozivamo svet da nama reši probleme. Sva naša moć, istorija, resursi – umesto da budu inspiracija narodima širom sveta, sve se to urušilo samo u sebe. A prva žrtva rata je znanje, jer ko ratuje, taj nema vremena da se usavršava."

Sarajevski Elvis i car Azije i Afrike

Kada mi je carev unuk, princ Eremis Sale Selasije pomenuo da zna stihove pesme „Hajle Selasije“ sarajevske grupe Elvis Dži Kurtović i Meteori bio sam iznenađen. Uvek sam se čudio šta bi Elvisu Dži Kurtoviću (tj. Mirku Srdiću) da napiše takvu pesmu – ali toliko pevljivu i sa tako dobrim ritmom da ju je divno slušati!

I slušao sam je, dok sam se vozio rasklimatanim etiopskim autobusima po udaljenim gudurama zemlje.

Obukao sam bijelu kapicu/I crveni šal/Učitelj je rekao/Dolazi nam car/Puno ljudi čekalo je/Gosta iz daljina/Čaršijom da prođe/Crna limuzina/Haile Selasije/Car Afrike i Azije/Haile, Haile/Haile Selasije/Prošao je mirno/Gledajući svijet/Uhvativši tek poneki/Poklonjeni cvijet/Zbog njega su raste/Zarasle u kraste/Zbog njega su nene/Sebi sjekle vene/Bio je to divan čovjek/Omiljenog lika/Mudar kao Gandi/I lijep kao slika/Od svih naših prijatelja/Bio je najveći/Vodio svoj narod/Bogatstvu i sreći.

Načuo sam odavno da je ironijski intonirana, da se zapravo odnosi na Tita, ali sam, poput većine mladih ljudi iz moje generacije, naivno verovao da je pravi car njen junak. Danas se možda i previše direktno kaže ono što se misli, pa je čudno da moraš uz poseban umni napor da tumačiš pesmu koju čuješ na radiju.

Naročito mi je zadovoljstvo priredio Elvis, kada je otvoreno, iskreno, kao da smo oduvek prijatelji, tokom moje prošlogodišnje posete Sarajevu, pristao da razjasni sve što me zanima o ovoj pesmi. Dajem reč Elvisu.

"E, dragi Viktore,

Ispod svakog nivoa je da pisac objašnjava 'šta je pisac htio da kaže', ali pošto sam ja ispod svakog nivoa... ajde da vam objasnim! Što se tiče ove pjesme ona je kao i sve moje pjesme – plagijat. Nastala je na osnovu pjesme 'Čekajući prijatelja' od Roling Stounsa. Kada sam je pokazao bratu, rekao je: Što je glup ovaj stih – zbog njega su raste zarasle u kraste – kao da ga je Bajaga napisao, zvuči kao ono njegovo – pilule za lilule. Ja Bajagu retko srećem, jednom u deset godina, i kada smo se videli odmah mi je rekao: Joj što ti je dobar onaj stih, zbog njega su raste zarasle u kraste.

Inače, kad se pjesma pojavila, otac jednog našeg člana nam je rekao: Joj, šta vam je, djeco, pa nije on bio dobar, on je sve pare pokr'o od donacija za svoju državu, a ljudi su tamo umirali od gladi. Nije on bio tol'ko dobar, ova vam pjesma ništa ne valja.

Interesantno je da sam jednom upoznao Afrikanca koji je radio u Zagrebu kao montažer, i jednom mi reče: Ja sam radio spot za tvoju pjesmu Hajle Selasije. I ja mu kažem: Da li ti, kao čovjek koji je tek naučio naš jezik i došao iz Afrike, da li ti stvarno kontaš o kome se radi u ovoj pjesmi? I on je rekao: Naravno da kontam. Radi se o drugu Titu.

Eto moj, Viktore!

Pjesma je nastala spontano, kao reakcija na popularnost rege muzičara Boba Marlija koji takođe ima pjesmu o Selasiju.

Kada je padala radioaktivna kiša posle nesreće u Černobilju, dolazio je u Jugoslaviju neki lider iz arapskih zemalja, možda Gadafi, ko bi se sad tačno sjetio... Tek, tjerali su djecu da iziđu na ulicu da ga dočekaju i da mu mašu po toj kiši.

Naravno, djeca baš i ne znaju kome sve mašu, za njih je sve to samo igra. Moju majku je to mnogo razbješnjelo, govorila nam je: Koje god govno da dođe, izvode djecu, treba za mrtvog Tita djeca da umiru.

Sve to me je motivisalo da napišem pjesmu o Selasiju, a zapravo o njegovom prijatelju Titu. Kao mali, ja sam lično dočekivao Maršala u Sarajevu i, poput ostalih, bacao sam na njega cvijeće i on je uhvatio baš moj cvijet! Otuda onaj stih 'uhvativši tek poneki poklonjeni cvijet'.

'Zbog njega su nene sebi sjekle vene.' Nene je izraz za starije muslimanke. Kad sam pisao tu pjesmu, bio je jedan film o Gandiju i među mnogo publike, što mlađe – što starije, bilo je i mnogo nena. Brzo smo shvatili da su one tamo došle zato što su mislile da je Gandi, kao i Naser, bio musliman! Tako im je, valjda, izgledao. Zanimljivo je da su, kad je kasnije dolazio neki popularan glumac iz turskih sapunica, napisali naslov: 'Zbog njega su nene sebi sjekle vene'.

Mnogi razumiju samo niski humor, mi smo napravili ironiju na malo drugačiji način. Cijela pjesma je nastala kao velika ironija i sarkazam.

Kada smo pjesmu donijeli u Diskoton, tražili su nam da promijenimo stih 'mudar kao Gandi, lijep kao Naser'. Nama do toga nije bilo nešto naročito stalo, tako da smo prihvatili da Selasije baš ne mora da bude lijep kao Naser, već samo 'lijep kao slika'.

Međutim, kako su oni bili smotani, poslali su pogrešan snimak u fabriku koja je proizvodila kasete, tako da je na kasetama ostala prvobitna verzija, dok je cenzurisana objavljena na ploči.

Mi smo se šalili kako su među našim prijateljima sve i svako – od 'njegovog carskog veličanstva, cara careva, gospodara gospodara, osvajačkog lava judejskog plemena izabranika Božjeg' Selasija, kakva mu je bila titula, do ljudoždera Bokase.

Bila je poznata ta scena kada je francuski predsjednik Valeri Žiskar otišao u prvu službenu posjetu caru u Centralnoafričkoj Republici. Bokasa mu je prišao, zagrlio ga i nazvao ga 'rođakom'. Predsjednik, našavši se začuđen u čvrstom zagrljaju cara, uzvratio je riječima: 'Zahvaljujem svom dragom rođaku i prijatelju.'

Kada su kasnije krenule da kruže glasine kako je car volio da pojede i gostima posluži svoje političke protivnike, te da iskorišćava žene i prijatelja i neprijatelja, ali i da jede mozak male djece, nastalo je mnogo pošalica na račun Žiskara i njegovog 'rođaka': 'Đe ti je rođak, čuješ li se sa rođakom?', i slično.

Meni je sada drago da je Tito išao u sve te zemlje. To su kontinenti koji su se budili i prelazili u moderan svijet, a Pokret nesvrstanih je izvanredan projekat. Ali, u tom momentu sam bio mlad, težili smo Zapadu, i bilo mi je to sve smiješno.

Bili su mi oni siromašni komični, kao i mi uostalom. Istorijska distanca učinila je da se pogled na stvari promijeni, da nesvrstane veoma poštujem. Suprotstavili su se fašizmu, htjeli su da naprave neki bolji svijet. Ja sam se kao mlad samo sprdao, i sad mi je žao.

Međutim, kako danas mladi ne kontaju da sam se tom pjesmom samo zezao, možda će ona proći kao i Pokret nesvrstanih. Tako da me ipak nije sramota pjesme u kojoj sam se šalio sa drugom Titom i Hajlom Selasijem, a opet – nisam baš trebao.

Rokeri su tu da se sprdaju, ali znaj, ima tu sad i dubokog poštivanja", tu Mirko Srdić završava svoju priču o jednoj pesmi.

Pitao sam više od dvadesetoro mladih o čemu ova pesma zapravo govori i – niko nije znao! Štaviše, mišljenja su se drastično razlikovala – od toga da je to žal za starim dobrim vremenima, do toga da je to kritika Titovog odnosa prema Selasiju.

Za većinu je očigledno ono što i piše u tekstu – pesma slavi našeg prijatelja, cara Etiopije. Šta je važnije: šta je pisac hteo da kaže, ili šta je rekao? Ja sam i po ovom pitanju nesvrstan.

U Novom Beogradu još uvek raste drvo koje je posadio car lično – u Parku prijateljstva. A „neki novi klinci“ i dalje slušaju Elvisovu pesmu o Hajlu Selasiju, mada sve ređe, i mada i ne znaju ko je on.