Čija je Titova kuća u Adis Abebi – usud carskog poklona

Visoki zid kao da je ogradio vreme a ne prostor, pa se činilo da su Tito i Selasije još uvek živi, kao da sede u bašti i ispijaju viski u palati u centru Adis Abebe, koju je Selasije uzeo od rođene sestre i poklonio svom drugu Titu, da ima gde da boravi kad mu maršal dođe u goste.

Kako Tito nije često putovao kod druga cara, odlučio je da se tu otvori jugoslovenska ambasada, koja je, posle raspada zemlje, postala Ambasada Srbije. Decenijama kasnije, čuvena Titova kuća u elitnom delu Adis Abebe postala je uzročnik jednog od najvećih diplomatskih skandala iz vremena moderne istorije odnosa Etiopije i Srbije.

U ulici koja nosi ime po Josipu Brozu Titu

Pamtim da sam je jedva pronašao. Nalazi se, ni manje ni više, nego na – Bulevaru Josifa Broza (sa f!)! Očekivao sam da će svi znati gde se ta ulica nalazi, ali nisam bio u pravu – ulicu, prosto, ne znaju po tom imenu. Etiopljani inače ne koriste nazive ulica u snalaženju, već druge odrednice poput lokacija prodavnica, institucija, raskrsnica...

Ali, za Tita i te kako znaju. Kada ih upitam ko je Tito, kažu da je bio maršal i da je bio na ravnoj nozi sa njihovim carem, te da je prirodno što su se družili, jednak sa jednakim. Posle svih ovih godina svog cara uvažavaju i vole, iako su ga ubili, što me podseća i na nas i na mnoge druge narode koji ono što imaju cene tek kada izgube (ili pogube).

Dok je na ulici buka, dok tutnje automobili i raznorazne mašine iz okolnih građevina, u dvorištu ambasade vlada potpuna tišina. Na ogromnom travnjaku, u vrtu nalik na gradski park, ugledah veliku kornjaču kako mirno pase.

Jedva je podigla glavu, tek da obznani da je primetila ulazak stranca.

Kasnije mi rekoše da, otkad je zgrada Ambasade Srbije podignuta, tu stanuje par kornjača sa potomstvom, koje znatiželjno prilaze dvonošcima kad ih opaze.

Dvospratna Titova vila, izgrađena nasred dvorišta, sa svedenom arhitekturom koja, ipak, nije bez ukrasa, liči na letnjikovac nekog milionera, ruku na srce, pomalo zastareo. Zastava me je podsećala gde se nalazim, s ponosom sam koračao srpskom teritorijom u Adis Abebi.

Iskreni osmesi i srdačnost dvojice lidera dominiraju na fotografijama Tita i Selasija, okačenim po zidovima. Čas se grle ili rukuju, čas su na nekom podijumu sa zastavama dok narod u delirijumu tapše svojim vođama, čas Selasije daje orden Titu, pa Tito Selasiju, pozdravljaju se u stavu mirno, stoje u kolima dok prolaze kroz špalir oduševljenih građana, verovatno baš u Beogradu, sa mojom tetkom koja ushićeno maše zastavicom…

Zanimljivo mi je i sećanje slavnog fotografa Stevana Labudovića, koji je pratio Tita i tokom jednog susreta sa Selasijem. Labudović je tvrdio da se po stavu, gestovima i ponašanju dvojice lidera videlo da je car Tita veoma uvažavao, štaviše da je u tom odnosu Tito bio dominantan.

Tokom posete poprištu Bitke kod Adve (1896), kada su Etiopljani do nogu potukli italijansku vojsku i okončali njihove kolonijalne snove za više decenija, Tito na glavi nosi šubaru od nakostrešenog lavljeg krzna, sa mnoštvom kitnjastih ukrasa, u levu ruku je uzeo dva koplja, a u desnu afrički štit koji mu je, očigledno, lično car darovao. Obojica su nasmejani, vidi se, od srca.

Na prvom spratu se, uz ostale, nalazila kancelarija ambasadora, dok je prizemlje naročito prostrano i svetlo, sa ogromnim prozorima, velikom salom i vrlo malo nameštaja.

Plava i bela garnitura za sedenje u starinskom nobl stilu, iako kupljene pre više decenija, bile su lepo očuvane i činilo se da prostor izgleda gospodski. Veliki drveni konferencijski sto, premda star pola veka, u odličnom je stanju, a činjenica da su za njim sedeli Tito i Selasije davala mu je posebnu važnost i istorijski značaj.

Na zidove je u međuvremenu dospelo i poneko umetničko delo iz Srbije, a naročito mi se dopala jedna slika stilizovane ribe, koju je vrhunski uradio Lazar Vujaklija. Tu su i srpske gusle, Titov servis za ručavanje, još poneki predmet i poster tek da učini da se u dalekom svetu naš građanin mogao osetiti ponosno, ali i kao kod svoje kuće.

„Mi smo toliko izuzetnih projekata i aktivnosti imali u Etiopiji, ne samo dok je Tito bio živ, nego sve donedavno“, pričala mi je nekadašnja otpravnica poslova u Adis Abebi, gospođa Aneta Đermanović.

Titu su sletovi organizovani i u Etiopiji

Tako mi je spomenula da su na primer, organizovali posetu potpredsednice, zatim i predsednice Afričke unije Beogradu, te predsednika Srbije Samitu Afričke unije.

Gospođa Đermanović je dogovorila i sastanak Roberta Gabrijela Mugabea (1924 - 2019) sa Ivanom Mrkićem, koji je u to vreme bio naš ministar inostranih poslova. 

„Prisustvovala sam tom sastanku“, nastavlja ona, „i bila iznenađena kako se Mugabe seća saradnje u vreme Tita, čak tačnih detalja kao što su imena i prezimena ne samo savetnika, već i ljudi koji su tu bili u prolazu...“

Aneta Đermanović mi je govorila o tome koliko smo bili prisutni u Etiopiji.

O tome je, govorio podatak da je kuvar u našoj ambasadi, čistokrvni Etiopljanin, odlično govorio srpski, a nije znao ni reč engleskog. Toliko je decenija radio sa našim firmama i ambasadama da je i sam voleo da kaže kako je sasvim dovoljno govoriti srpski da te ceo svet razume!

Titovo vreme se pamti i prepričava u Etiopiji i zbog spektakularnih sletova organizovanih kada bi maršal dolazio. Tokom jednog takvog događaja ulicama Adis Abebe je protutnjalo čak dve hiljade etiopskih konjanika, da bi zatim usledilo pokazivanje eskadrile bombardera i lovaca koji su izvodili manevre na nebu iznad Selasija i Broza.

U jednom trenutku su, čak, na nebu iscrtali jugoslovensku petokraku i etiopsku krunu, kao i reč „Tito“. Malo je reći da je Broz bio oduševljen, a bila je oduševljena i cela prestonica, što Brozom, što spektaklom, a to se ne zaboravlja.

Zamišljam kako se oduševljenom Titu predstavljaju ljudi iz Selasijeve svite.

Recimo, nemački izaslanik za Balkan, predratni nacistički gradonačelnik Beča Herman Nojbaher, mogao je  da se predstavi ovako:

Dobar dan, ja sam Herman Nojbaher, lično sam razgovarao sa Hitlerom i Ribentropom o tome kako da vam dođemo glave, kako da vas sve porobimo ako već ne možemo sve da vas pobijemo... A ja sam organizovao i saradnju četnika i partizana, i de fakto upravljao Srbijom u vreme Nedića i maštao o tome kako lično Vašu glavu nosim Hitleru u Berlin, kao Miloš Karađorđevu u Istanbul. A sada sam samo arhitekta, savetnik cara, baš lepo što ste me pustili iz zatvora. Gradim Adis Abebu. Ako Vam nešto zatreba, slobodno mi se obratite.

Kako bilo, ono što su istorijske činjenice, Nojbaher je bio uhapšen u Srbiji, osuđen na smrt, potom na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina, da bi 1952. godine bio pušten na slobodu zbog lošeg zdravstvenog stanja. Poznat je po svojim memoarima u kojima detaljno govori o progonima i ubijanju Srba i o tome kako su Nemci u više navrata tražili od Hitlera da obustavi divlja ubijanja srpske manjine u Hrvatskoj.

Da je svet mali, to je i Tito morao da shvati, pa makar i u Adis Abebi, čije mu je ključeve simbolično uručio sam car. Ili u Eritreji, gde je postojala kolonija srpske četničke emigracije.

Tek, izveštaji kažu da su se Nojbaher i Tito srdačno pozdravili. Ko bi, u gostima kod cara, dok sastavlja tajne ugovore, posmatra sletove i ispija žestoka pića, bio zlopamtilo! Poznato je i da je između Jugoslavije i Etiopije potpisan tajni ugovor o saradnji. A car je Brozu stavio sav luksuz na raspolaganje, čak i svoja lična spavaća kola sa divnim salonom.

U kancelariji Orete Novaković Jovanović

Kada sam ja ovamo došao, cela ambasada bila je jedna osoba - gospođa Oreta Novaković Jovanović, tadašnja otpravnica poslova u srpskoj ambasadi u Adis Abebi, danas, konzul u Ambasadi Srbije u Belgiji. Bio sam iznenađen kako jedna osoba može da održava tako besprekoran red, sa veoma malo lokalnog osoblja.

U njenoj kancelariji upoznao sam se i sa Popom, Draganom Popadićem, trenerom fudbalskog kluba u Adis Abebi „Etiopska kafa“, nazvanog tako zato što su ga osnovali radnici fabrike kafe.

Čak je i zaštitni znak kluba stari zemljani ibrik za kafu, ofarban pri dnu u boje fudbalske lopte.

To je jedan od boljih klubova lokalne superlige, a Popadić je Etiopljane hvalio kao dobre i strastvene igrače, kao velike posvećenike fudbalu, sa značajnim potencijalom. Ovaj klub je bio naklonjen srpskim trenerima, pa je posle Popadića došao Nebojša Vučićević, a posle njega Kosta Papić.

No, najveće iznenađenje bila je tamnozelena „lada niva“ uredno parkirana ispred ulaza u zgradu! Pošto sam „ladom nivom“ prošao više od 50.000 kilometara, vozeći je od Kosova do Londona, potom od Kosova do Vladivostoka i ukrug oko Crnog mora, sve do Iraka, to me je naročito ozarilo.

Da uzbuđenje bude veće, na "ladi" su se nalazile oznake BiH i Srbije, sa specijalnim odobrenjem za parkiranje na parkingu Afričke unije!

„Američki diplomata kupio je ,ladu nivu‘ tokom svoje prethodne misije – u Bosni i Hercegovini! Kako su automobili u Etiopiji izuzetno skupi, a on je imao mogućnost slanja automobila kontejnerom, ladu je poslao da mu služi u Adis Abebi, a zatim sam je ja otkupila od njega“, pričala mi je Oreta, srdačno se osmehujući.

Em belkinja, em diplomata, em žena, em u Africi, em vozi američko-rusku „ladu nivu“ i to sa bosanskim oznakama, u Etiopiji! Kakva scena! Kakva žena!

Već sama činjenica da se usudila da vozi po Adis Abebi dovoljno govori o njenom hrabrom duhu na čijim plećima je više godina bio skoro celokupan rad našeg diplomatskog predstavništva.

Tokom jedne od poseta, Selasije je šefu Titovog kabineta poklonio knjigu svojih govora i potpisao je. Kako već slučaj ume da se poigra, svedoči i ta knjiga, koju su naslednici moćnog službenika bacili u đubre, ne mareći ni za Selasija, a još manje za njegove govore.

Marljivi Romi izvadiše knjigu iz kontejnera i ponudiše je, preko prijatelja, Muzeju knjige i putovanja Udruženja Adligat. Za tri hiljade dinara (oko dvadeset i pet evra) Hajle Selasije ugnezdio se na tron naše etiopske zbirke, a u kojoj mu je, izgleda, jedino zagarantovano počasno mesto u Beogradu. Za postojanje ove zbirke knjiga o Etiopiji, rekao bih najveće i najznačajnije u jugoistočnoj Evropi, veliku zahvalnost dugujem Oreti Novaković Jovanović. Ona je našla način da mi pomogne da nekoliko desetina kilograma knjiga koje sam kupio na svom dvomesečnom putovanju po Etiopiji - prebacim u Beograd.

Poznato je da je car Hajle Selasije u jednom trenutku zamolio Tita ne samo da mu pošalje ličnog savetnika, već i da naši stručnjaci upravljaju etiopskom spoljnom trgovinom! Nudio je to Selasije i drugima, tražeći pomoć za svoju siromašnu zemlju širom sveta, ali je najveću podršku dobio od Tita.

Čak je 1954. godine u Adis Abebi osnovano mešovito preduzeće Jugoetiopija A.D., u koje je Jugoslavija uložila više stotina hiljada dolara. Cilj osnivanja ovog preduzeća bilo je povećanje trgovinske razmene, ali je zapravo to, zajedno sa plaćenim carinama, bila neka vrsta donacije jugoslovenske vlade Etiopiji.

Firma je osnovana na inicijativu Etiopljana, ali je celokupan rad finansirala Jugoslavija. Kao izvor podataka za ovaj tekst poslužio je naučni rad Poseta Josipa Broza Tita Etiopiji 11–24. decembar 1955, Milutina D. Živkovića (Arhiv br. 1-2, Arhiv Jugoslavije, Beograd, 2018).

Naime, car je imao i ulicu u Beogradu, i to u centru. Sadašnja ulica kralja Milutina nosila je njegovo ime, ali je 1992. odlučeno da je car izašao iz mode. Kako se postepeno stare vrednosti vraćaju, 2019. odlučeno je da se jedna ulica nazove po caru.

Carska reč - Titova kuća nikad nije uknjižena na Jugoslaviju 

Ovoga puta je izabrano naselje Zuce, i malena, na mapi jedva vidljiva uličica, koja čak nije u samom naselju, već u njegovoj okolini, među njivama. Gradski oci kao da su imali smisla za ironiju, pa su etiopskog cara smestili tako da se uliva sa jedne strane u Svetog Jovana Krstitelja, a sa druge u Ulicu solunskih ratnika.

Činilo mi se da je to nedolično, to sokače na periferiji. No, nije me mrzelo da odem do ove ulice, gde me je dočekao najlepši zalazak sunca koji sam video u Beogradu. Avala se tu cela vidi, sunce poigrava oko Avalskog tornja a polja i zelenilo odišu svežinom, iskonskom lepotom. Brzo sam promeno mišljenje: možda bi car baš ovakvu ulicu želeo, uostalom Avalu je nekoliko puta pohodio, a ulicu je dobio ovoga puta ne po naredbi Tita, već po želji meštana.

„Ambasada je, dakle, bila poklon Hajla Selasija Titu, da bi se on ovde osećao kao kod kuće”, podsećala me je Oreta Novaković Jovanović u našim razgovorima.

„Cela Adis Abeba ovu zgradu zna kao Titovu kuću.“

I, znatno tišim glasom, napominjala je da je nastao ogroman problem oko vlasništva.

Selasije je izgleda izdao interni ukaz, ili možda čak samo rekao da se objekat da na poklon, a naši ljudi nisu odmah tražili potvrdu, carska je carska, nisu računali da se i carska reč može osporiti...

Onda je car nastradao, a kasnije vlasti nisu bile ažurne da postupe po našim zahtevima i imovinu uknjiže na Jugoslaviju.

Ambasada se nalazi u elitnom delu grada, lokacijski ima jednu od najboljih pozicija u celoj zemlji. Svi su nam zavideli na lokaciji i na istoriji, a naročito su Nemci otvoreno pokazivali zavist. Mnogi su molili da uđu u zgradu kao u muzej, da tu dovedu svoje prijatelje i rođake u posetu.

Iza zgrade je etiopska predsednička palata, sa jedne strane je premijerska zgrada, sa druge hotel Hilton, a preko puta sedište Ekonomske komisije UN za Afriku.

Jedini dokaz da ambasada nama pripada još od 1959. godine, jesu isečci iz starih etiopskih novina, u kojima se navodi deo iz Titovog govora gde se zahvaljuje caru na poklonu. Veoma je verovatno da carski ukaz postoji i da se čuva zapečaćen u nekoj od arhiva, ali etiopske vlasti izbegavaju da taj dokument potraže. Zanimljivo je i da je naša ambasada plaćala račune za struju i komunalije na svoje ime, što u Etiopiji nije moguće ukoliko se radi samo o korisnicima prostora, bez prava vlasništva.

Za zgradu Ambasade - jahta

Pronašao sam podatak da je Tito razmatrao, verovatno u znak zahvalnosti za zgradu Ambasade, da se Selasiju pokloni stan u Dubrovniku, ali se od toga odustalo. Informacije o ovome pružio mi je gospodin Momo Cvijović, muzejski savetnik Muzeja istorije Jugoslavije u penziji, specijalizovan za Titove poklone.

Onda mu je poklonio jahtu „Brionika“, koju je sagradilo brodogradilište u Puli, pa otuda mit da mu je podario zemlju ili vilu na Brionima kojoj se ne može ući u trag.

Smenjivale su se diplomate, barem petnaest ambasadora, a Ambasadu niko nije dirao, čak ni Selasijevi najljući protivnici, sve do raspada SFRJ. A to tek komplikuje situaciju, zato što je zgrada predmet sukcesije. U teškoj, komplikovanoj proceduri podele imovine, ta ambasada je dodeljena Srbiji.

Prvi zahtev za povraćaj zgrade pojavio se posle smene komunističkog režima 1991. godine. Demokratske vlasti nisu cenile izdašnu podršku naše države pukovniku Mangistuu, kojeg su opravdano smatrale zločincem, i vrlo brzo su odlučile da ugase svoju ambasadu u našoj zemlji što je uveliko ulazila u građanski rat. Kako su oni svoju zgradu vratili našoj državi, tražili su da i mi vratimo onu u Adis Abebi, ukoliko nemamo dokaz da je u pitanju poklon. Diplomata Danilo Milić navodi da se 1992. godine požalio na Etiopljane Salimu Ahmed Salimu, generalnom sekretaru Organizacije afričkog jedinstva, ranije tanzanijskom ministru i premijeru, tokom njegove posete Gvineji.

Organizacija afričkog jedinstva, današnja Afrička unija, najznačajnija međunarodna organizacija afričkog kontinenta, formirana je na poziv Hajla Selasija 25. maja 1963, koji se danas slavi kao Dan Afrike. Srpske diplomate tvrde da je Selasije ovaj dan izabrao zbog Titovog rođendana. Spomenik Selasiju se nalazi ispred zgrade Afričke unije u Adis Abebi.

„Salim je rekao da bi bila ironija da nam se oduzme zgrada koja je poklonjena, posle svega što smo uradili za Afriku“, piše Milić i dodaje da je Salim obećao da će razgovarati sa premijerom Etiopije, te da posle ove intervencije nije bilo problema sve do 2010. godine.

Etiopljani su u jednom trenutku zahtevali da zauzvrat dobiju na poklon zgradu u Beogradu. Sukcesija imovine SFRJ, naročito ambasada, urađena je na štetu Srbije, pre svega zato što je veliki broj ambasada SFRJ u svetu dobijan na osnovu razmene sa Beogradom. To, naravno, nije uzeto u obzir kada su dogovarane raspodele među državama naslednicama SFRJ.

Naše ministarstvo je pokušalo da im izađe u susret, ali neprimerenom, čak nepristojnom ponudom. Etiopljani su svoju zgradu u Beogradu vratili našem DIPOS-u kada su ambasadu zatvorili. U međuvremenu su je predstavnici Miloševićevog režima na pravno legalan, ali sasvim sigurno nemoralan način otuđili i pretvorili u privatno vlasništvo.

Kada su Etiopljani zahtevali da im se ili vrati ta zgrada ili da im se dodeli druga slična, dobili su ponudu od srpske strane da preuzmu zgradu konfiskovanu nekom kriminalcu.

Oružani napad na teritoriju Republike Srbije

Etiopljani nisu bili oduševljeni i tako je sve ostalo da visi u vazduhu. Kada sam ja posetio Ambasadu Republike Srbije, problem je bio očigledan, svi su bili veoma zabrinuti, ali niko nije mogao da predvidi šta će uslediti, niti sam ja mogao da pretpostavim kako fotografisanjem naše ambasade i dvorišta stvaram istorijski značajne fotografije, jedan od poslednjih tragova o toj zgradi i prijateljstvu okrenutom naglavačke.

Dok su kornjače mirno spavale, a srpski ambasador Aleksandar Ristić provodio odmor u Beogradu, etiopske vlasti su izvršile pravi banditski upad u zgradu!

S obzirom na to da se formalnopravno radi o teritoriji Srbije, možemo reći da je došlo do oružanog napada na našu teritoriju! Izazvali su prvorazredni diplomatski skandal svetskih razmera, pošto je takav upad nezabeležen i neviđen u svetskoj diplomatskoj istoriji, čak i među najljućim neprijateljima.

To se dogodilo 23. oktobra 2020. godine, na dan koji će crnim slovima ostati upisan i upamćen kao krupna crna mrlja u bilateralnoj istoriji naših država. Etiopljani su na silu izgurali domara (o životu kornjača ne zna se ništa do dana današnjeg), a ono što je naročito skandalozno je njihov upad u kancelariju ambasadora, obijanje diplomatskog sefa, preturanje po diplomatskoj arhivi, prepisci i ličnim stvarima ambasadora...

Time je prekršena ne samo Bečka konvencija, već svi diplomatski uzusi, ali i elementarne norme pristojnog ponašanja i poštovanja. Na kraju su stvari iz Ambasade odložili u krajnje nepogodan magacin gde je veći deo, pre svega istorijskih dragocenosti, propao.

Etiopljani su svojim neprimerenim potezima uspeli ono što nikom nije pošlo za rukom: ujedinilo se svih šest republika bivše SFRJ u protestu i zahtevu da se situacija vrati u pređašnje stanje.

Od tada su odnosi naših država svedeni na otpravnike poslova, a pred nama je veliko iskušenje: kako dalje? Zar će zaista ovako završiti dve prijateljske zemlje, jedna od najznačajnijih zemalja Afrike, sa više od sto miliona stanovnika, i njen jedini pravi prijatelj u Evropi? Kako da se reši ovaj težak problem?

Prebijanje duga za oružje Kosovom

Nije jedini. Postoji i etiopski dug za oružje koje je SDPR isporučio ovoj zemlji još pedesetih godina, u iznosu od preko sto miliona dolara, uz najmanje još toliko troškova spora i kamate.

Mediji su senzacionistički objavljivali kako Etiopljani ucenjuju da će priznati Kosovo ukoliko mi budemo potraživali taj dug.

Istina je da su oni neku vrstu pretnje izrazili na veoma suptilan način, rečenicom da nikada nisu i neće priznati nezavisnost Kosova, ali da mi ne pokazujemo uzvratno razumevanje za tu njihovu poziciju.

Međutim, u Unesku ne samo da su glasali protiv prijema Kosova u ovu organizaciju, već su u Parizu animirali celu afričku grupu zemalja. Za rešenje ovog problema bi trebalo koristiti model koji su Rusi koristili sa Alžirom, poznat u trgovinskom svetu, a to je da se otpis starih dugova uslovi novim poslovima, tako da se dug, faktički, naplati kroz nove angažmane. To je uradila sarajevska firma „Elektroinvest“ koja i danas sprovodi elektrifikaciju Etiopije. Inače, kao jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta, Etiopiji su svi oprostili stare dugove, pre svega članovi Pariskog kluba, što su, uostalom, učinili i Srbiji.

Ne može se naći primer da neko njima nije otpisao dug iz tog perioda, bilo državni bilo privatni. Ovaj dug se vodi kao dug privatne firme, iako je kompanija u državnom vlasništvu, i mi jesmo dobili dvostepenu arbitražu. Argument srpske strane je da postoje i potraživanja kooperanata, koja bismo mi morali da platimo i ako se dug otpiše, mada je pitanje koliko tih firmi uopšte danas postoji. U svakom slučaju, neophodno je da se ovaj problem na međudržavnom nivou reši, da bi naši diplomatski i svaki drugi odnosi mogli dalje nesmetano da se razvijaju.

Etiopija je bila druga država na afričkom kontinentu sa kojom smo uspostavili diplomatske odnose, posle Egipta.

Selasije, inače počasni građanin Beograda od 1954. godine, jednom prilikom je izjavio kako je „jedino Jugoslavija pomogla razvoj Etiopije bez ikakvih posebnih interesa“.

Ne mogu da se otmem utisku kako bi bilo zanimljivo kad bi Tito i Selasije mogli da vide ceo ovaj cirkus…