Majstorstvo kane na ostrvu Lamu – ribolovci se vraćaju s mora svojim oslikanim ženama

Špankinja Dolores sa prijateljicom Džejn dolazi na ostrvo Lamu pre svega zbog tradicionalnog iscrtavanja ruku i nogu smesom od kane, jedine biljne vrste roda lavsonije.

Daleko od toga da je Lamu po ovoj umetnosti poseban: čak su i kose straroegipatskih mumija pre tri i po hiljade godina bojene kanom, a na istočnom Mediteranu je ova umetnost poznata još od bronzanog doba. To je tradicija drevne Kartagine, Indije i Arabije, a i dan-danas je rasprostranjena od Maroka, preko Sudana i Jemena, do Indije.

„Ali ja sam čula da je najbolje mesto u Keniji za crtanje kanom upravo na Lamuu. Kažu da je tu sad bezbednije nego pre nekoliko meseci, ukinut je policijski čas i ja ću, evo, koliko sutra, doći. Dobila sam preporuku za jednu umetnicu, da li bi mogao da je pronađeš?“, pita me lepa Dolores.

Do prodavnice s nargilama u izlogu bez dži-pi-esa

Slušam pomalo uvrnuta uputstva: posle bolnice za magarce skrećem levo u uski sokak, potom treba da preskočim neku baru, zaobiđem seno, uđem u porušeno zdanje, izađem na njegovoj zadnjoj strani kroz žbunje, onda odmah levo, desno, pa još jednom desno, i naići ću na prodavnicu sa nargilama u izlogu!

Treba da lupam na zamandaljena ogromna, treća vrata posle te prodavnice, a umesto njih otvoriće se malene dveri desno. Iznenadilo me je koliko sam lako pronašao kutak koji sam tražio! Otvoriše se vrata, a meni laknu.

„Mislim da bi bilo jednostavnije da si me pozvao telefonom“, reče mi devojka, odškrinuvši vrata tako da je ne vidim, ali mogu da je čujem. Zove se Vidad: kroz poluotvorene dveri dala mi je cedulju sa svojim brojem i rekla da rezervišem termin, uz napomenu da kanu stavlja samo damama.

Prosledio sam broj lepoj Dolores i ona je već sutradan stigla u Lamu. Zajedno smo se uputili ka mladoj umetnici, koja je ovog puta širom raskrilila svoje dveri. Bila je u potpunosti prekrivena odećom, jedino su joj oči sijale lepotom.

Pred svadbu - neveste su glavne klijentkinje

U njenoj kući, zapravo prostoj beloj kamenoj kocki, zapljusnulo nas je šarenilo boja kao u vašarskoj šatri: preko zidova su prevučene ljubičaste, crvene, plave, zelene… svilene navlake.

Usred tog šarenila stoji kanabe, na kojem klijentkinje, kao pacijenti kod psihijatra, mogu da se opruže i da se prepuste tamnoputoj umetnici zavijenoj u crno. Muž joj je nastradao na moru, udovica je, ali mu je i dalje verna. Da nije, ko zna, možda bi je rodbina i ubila. A ovako, radi i zarađuje, i za svoju, i za decu velike muževljeve familije, pošto mu je ona bila četvrta žena.

Pročulo se da je najbolja, a najčešće je pred svadbu pohode neveste kako bi im tela bila iscrtana za svečani dan. Jednobojna, crna u tolikom šarenilu, zašiljenim drvcetom vešto crta zagonetne linije po koži svojih trpeljivih klijentkinja.

Njeni crteži su neobično živi, pa se čini kao da po koži igraju i pevaju, kao da se neprekidno kreću; njene linije razlivaju se i teku po rukama kao reke. Dozvoljava mi da pravim društvo Dolores, pošto je crtanje spor i monoton proces. Ja je zapitkujem i saznajem mnoštvo detalja.

Kana, med, lavanda i – molitva

„Sama biljka kana ne može da ostavi trag. Boju daju njeni sasušeni i usitnjeni listovi pretvoreni u pastu, koja se vezuje za proteine u koži, i tako nastaje moje delo. U pastu obavezno dodam malo meda ili šećera da smesa prilikom sušenja na koži ne bi pucala. Takođe je neophodno i malo lavande, ili koje već eterično ulje mogu da nabavim – ono bojama povećava jasnoću", priča Vidad.

"Nije baš jednostavno napraviti pastu i, kada smesu pripremim, ona mora da odstoji četrdeset osam sati kako bi se iz lišća izdvojili molekuli. Nad tom smesom se molim najmanje deset sati, a nekada i celih četrdeset osam, bez prestanka! Prizivam sreću, naročito kada mi dolaze neveste koje su mi rod ili drugarice iz detinjstva“, strpljivo objašnjava Vidad na odličnom engleskom, a ja je pitam otkud ovaj jezik tako dobro poznaje.

„Moja baka je iz Iraka, pa sam redovno gledala strane vesti kako bih pratila tamošnja ratna dešavanja, i tako sam naučila jezik.“ Kakva neobična škola jezika, pomislih.

Pošto je detaljno oprala ruke Špankinje Dolores, uz blagu masažu, umetnica je uradila i brzi piling, da skine svu mrtvu kožu. Zatim je prionula na kreativni deo posla. Umakala je pisaljku u pastu i pažljivo je nanosila na Doloresine nežne meke ruke, na samom prelasku iz lepote mladosti u lepotu zrelosti.

Kana nije tetovaža, to je crtež na koži s vekom trajanja

„Dolores! Kada završimo nanošenje paste, moraš mirno preležati noć! Pasta mora da stoji na tvojim rukama i nogama najmanje šest sati“, objašnjava Vidad.

„Zar je toliko vremena potrebno da se boja primi?“, pitam u neverici.

„Boja će biti vidljiva već posle nekoliko minuta. Ali mi želimo jaku, duboku, što trajniju šaru na koži“, objašnjava. „Kada sutra uklonimo kanu, ostaće narandžaste šare. Tek za tri dana uslediće oksidacija i boje će poprimiti tamnocrvenkastosmeđu nijansu.“

Šarenilo umetničkog salona neobično utiče na vid, pa mi se čini da pomalo lebdim. Hvata me neka blaga nesvestica i ako bi sad Vidad mahnula rukama iznad moje glave i prenela me u neki drugi svet, ne bih se iznenadio.

„Boje najbolje prianjaju za šake i stopala, i na tim mestima su najtamnije, pošto je tu najdeblji sloj kože. Ali kana nije tetovaža, to je crtež koji ima svoj životni vek nalik leptirovom. Njegova savršena etapa traje svega nekoliko dana, a zatim počinje da bledi: nakon nekoliko nedelja, kako je sve nastalo, tako će sve i nestati“, vraća me u realnost Vidad.

Njene marljive ruke zašiljenim štapićem nanose pastu na Doloresine šake i već se vide prvi obrisi raskošnih cvetova na koži potamneloj od sunca.

Čuvajte se fabričke paste - sadrži hemikalije!

Vidad se žali na kolege koje neozbiljno prilaze ovom poslu.

„Potreban ti je talenat i božji blagoslov. Moraš ozbiljno da shvatiš posao koji radiš. Recimo, kada se napravi pasta, na polici može da stoji najduže nedelju dana, a kod mene nikada ne stoji više od pet noći. U suprotnom će boja na koži biti kratkotrajnija", objašnjava Vidad.

Baš zbog toga što nije lako stalno praviti novu pastu, Vidad kaže da njene kolege pribegavaju trikovima. Sad se fabrički proizvode paste koje sadrže razne hemikalije, a one su opasne za kožu. Tako, dobiješ divan crtež, a zatim i divnu alergiju, opominje ona.

U nekim slučajevima, upozorava, možeš i „da otputuješ Bogu na istinu..." i dodaje:

„Jedino kana u prahu može da se čuva dugo, čak i nekoliko godina, ali u dobro zatvorenom pakovanju.“

Raspričala se Vidad, pa ne znaš da li više rade usta ili hitri prsti. Debeli sloj paste formira crtice i linije, biljka se već rascvetala na Doloresinoj ruci, a kružne štrafte me podsećaju na hipnotičke šare.

„Punu zrelost kana stiče tri dana nakon nanošenja. I to u jednoj jedinoj boji, crvenkastosmeđoj. Navodno, postoji i crna kana, ali ta boja potiče od drugog bilja i najčešće je puna hemikalija... Tako nešto, Dolores, a ni ti Viktore, nemojte nikada da koristite!“

Nema svadbe ni veselja bez - iscrtavanja tela

Čudi me što mi se stalno obraća, kao da ću ja da nanosim kanu, iako se dobro zna da je to isključivo ženska ljubav, poput karmina ili laka za nokte. Pročitala je u mojim očima čuđenje.

„Svaki pravi muškarac barem jednom u životu treba da ofarba kosu i bradu crvenkastom kanom“, kaže Vidad, a ja zamislih sebe takvog i zagrcnuh se vodom koju sam upravo uzeo da popijem.

Primetio sam već da poneki stariji muškarac ima deo kose ili duge muhamedanske brade ofarban u crvenkastu boju, ali nisam znao da se radi o kani, niti da se smatra poželjnim da pravi musliman barem nekad u životu to uradi.

„Nema svadbe ni veselja bez kane“, kaže Vidad. „Promenila su se vremena, nema više dobrih, starih domaćinskih kuća. Ranije, kad domaćin pravi veselje, imam toliko posla da šest meseci mogu da živim od toga... Ukrašavam nevesti ruke i noge, mladoženji kosu i bradu, a zatim magarcima grive, noge, repove... No magarci su u poslednje vreme zapostavljeni", nastavlja svoju priču Vidad.

„Kakva ti je to bračna noć ako tela nisu iscrtana!", objašnjava Vidad da crtanje traje danima i da tad upošljava pomoćnice, mlade devojke koje će jednom nastaviti njen posao.

Noć kane

„To što vi u Evropi imate kao devojačko i momačko veče, pa ludujete bez ikakvog smisla i reda, kod nas je noć kane, pa se okupljamo i slavimo, molimo se i crtamo ono što je od Boga dato. Mlada će tri dana biti zatvorena u svojoj sobi, sakrivena iza svilene zavese, a društvo joj prave deca i drugarice" kaže ona i otkriva da nanosi nevesti pastu i po šest puta, s tim što će svaki sloj na sebi držati tri-četiri sata, tako da samo iscrtavanje mlade traje bezmalo dvadeset četiri sata.

„Stvaraću arabeske, cvetne motive, geometrijske figure – po njenim rukama, nogama i licu. Taj crtež nije samo ukras, to je talija za sreću, radost i lepotu, zaštita od zlih duhova“, priča Vidad, a ruke ne prestaju da rade, strpljivo baratajući pastom na vrhu grančice.

Od prstiju, preko šaka, nastavljaju se cvetovi i kružni oblici do lakata, pa i iznad, ka ramenima. Ruke više nisu ruke, već umetničko delo, svedočanstvo da je Bog sišao na zemlju i dao ljudima talenat da njime dosegnu nebeske visine.

Čini se kao da kana polagano prodire i u Doloresinu ličnost, pa ona postaje skromnija ali i zavodljivija, postaje mistično lepa.

Pokazuje mi sitan vez na rukama, a meni se ponovo čini kao da sam pod hipnozom dok posmatram kako nastaju šare, kako se po Doloresinom telu širi lepota. Vrhovi prstiju su joj u potpunosti ofarbani u crno, kao da ih je uronila u mastilo.

Vidad se umorila, pa jednim gromoglasnim uzvikom doziva komšinicu. Telefoni su ovde prevaziđeni: kad odjekne živ čovečji glas, ptice na dalekovodima polete! Posle samo dva poziva čuje se kako se negde u susedstvu otključavaju zarđali katanci, kako škripe starinska vrata i kloparaju nanule po koralnom kamenu kojim je popločana ulica.

Sestrinstvo kane

Dolazi sredovečna gospođa kose zavijene u crnu maramu, tako da joj se nijedna vlas ne vidi, ali u roze odeći na cvetiće. Nokti su joj jarkocrveni, pa pogled na njima zastaje, a zatim se razliva duž linija crteža kojima su oslikane ruke. Odmah uzima činiju, meša pastu srebrnom kašikom i kreće da je u tankim linijama nanosi na Doloresine gležnjeve i stopala. To čini fišekom napravljenim od ukrasnog papira za poklone, sasvim nalik kornetu za sladoled: vrh mu je zgužvan u budžu, tako da pasta ne može da se izlije, a usko dno služi kao pisaljka.

Dolazi i prolazi još komšinica: začas šarena prostorija postade mala, pa se na improvizovanim klupicama ispred kuće naniza mnoštvo žena, te jedna drugoj krenuše da štapićima i kornetima doslikavaju ruke i noge. Žamor i smeh ispuniše ulicu, a ispod raznobojnih haljina, koje pokrivaju celo telo, seva koža sa svežim crtežima.

„Sve žene iz komšiluka dolaze kod mene. Međusobno se oslikavamo, i to najmanje jednom mesečno, taman da nikada ne ostanemo bez crteža na koži. To je znak našeg prijateljstva, a tako i ostajemo u formi i usavršavamo svoju umetnost. Po tome se sada naš komšiluk izdvaja i prepoznaje“, objašnjava Vidad.

Čini se kao da crteži nastaju u trenutku, iz glave. Kao da neka viša sila diktira pokrete, a da sama umetnica ne zna u kom će pravcu krenuti njena ruka u sledećem trenutku. Upitah Vidad da li ima plan kad crta.

„Najviše volim spontane šare, onako kako me Bog vodi... Ali evo, pogledaj, imamo i knjigu sa stotinak modela, odakle se štošta može birati i kombinovati.“ Pruža mi knjigu umazanim rukama, i ja posmatram stotine modela cvetova, listova i raznih simbola.

„U ovom kraju mnogo porodica živi od mora. A običaj je, kad se muž vrati sa dalekog puta, da ga žena u znak dobrodošlice sačeka sa iscrtanim telom“, priča mi Vidad.

Izgleda da je ženama ispred kuće ponestalo paste. Spremno vade kesice sa prahom kane i dodaju mu ceđeni limun. Čuje se kako u kuhinji larma jedna od dama: traži tiganj, a zatim dolazi do nas i razliva pastu po njemu. Iako u kuhinji postoji šporet na gas, Vidad vadi sveće i iznad njih, na improvizovano postolje, stavlja tiganj. Nastupa tišina, dame sklapaju oči i ruke u zajedničkoj molitvi, koju sve glasnije izgovara Vidad. Zatim svaka od tih žena uzima po kap kane iz tiganja i stavlja na svoj dlan, tako da ostane trag.

Vidad mi kaže: „Upravo si prisustvovao sestrinstvu kane, mi smo povezane ovom biljkom i ovom umetnošću, staramo se jedna o drugoj i međusobno pomažemo. Nema bližeg roda od onog po Bogu, a Bog je svoj dodir stavio u kanu.“