Sjaj i beda boljeg života – Emirati, četiri priče

Ujedinjeni Arapski Emirati su planeta u malom. U ovoj mladoj, naftom bogatoj zemlji, živi gotovo 190 nacija. Od nešto manje od deset miliona stanovnika, Emiraćani su manjina - ne čine ni 12 procenata.

Najviše ljudi je iz Indije, Egipta, Bangladeša, Pakistana, Filipina…

 Puni nade, privremeno su se skućili ovde.

 Neto stopa migracije u Emiratima najviša je na svetu - 21,7 odsto.

Ne čudi,  jer ova zemlja je poslednjih decenija sinonim za bogatstvo, luksuz,  raskoš…

Vlasti se utrkuju da zadive turiste i ruše rekorde, da sagrade sve što će biti "naj" - najviše,  najlepše,  najveće,  najbrže…

 U luksuznim marinama klate se katarke usidrenih jahti,  na ulicama neretko pored vas projezdi neki Ferari ili Mazerati.

 Ovo je jedina zemlja sveta koja je u vladi donedavno imala i ministarstvo sreće, naknadno preimenovano u ministarstvo za budućnost.

U mnoštvu ljudi na ulicama, u prevozu, zatvorenim klimatizovanim molovima i tunelima pokušavam da razaznam  autohtone Emiraćane. I ne ide mi baš. 

Osim turista, srećem samo šaroliku masu ljudi različitih boja i rasa koji rintaju.

 Žive ovde već decenijama ali, kako kažu u šali, da su tu i trista godina, državljanstvo dobili ne bi. Na sindikalno udruživanje ili (ne daj Bože) štrajk, nemaju pravo, često rade prekovremeno, bez slobodnog dana, ili samo sa turističkom vizom, pa se njihov pravi broj uopšte i ne zna.

 Na priče o njima nećete tako često nailaziti u svetskim medijima gde dušebrižništvo nad sudbinom migranata ne silazi sa naslovnih strana. Kod mnogih borba za ljudska prava doseže samo donde gde se ne prostire finansijski interes.

Atraktivan poreski sistem u Emiratima, gde dažbina gotovo da i nema, napravio je ovu zemlju jednim od poreskih rajeva za bogataše, pa su je mnoge velike kompanije izabrale za svoje sedište. 

 Autentični Emiraćani imaju idealne uslove za život: subvencionisano stanovanje, školu, zdravstvo, visoke plate, ali i socijalna primanja, pa većina njih ni ne radi. Prema nekim procenama,  više od polovine radno sposobnih Emiraćana nema posao. U penziju mogu već sa 49.

 U vreme Ramazana retko ćete ih i viđati tokom dana. Tek kasno uveče preplave  luksuzne šoping molove. 

Te kasne nedeljne večeri, u uglancanom i mirišljavom Dubai molu pored Burdž Kalife, imala sam utisak da sam na drugoj planeti. H&M je bio prazan, a ispred Ermesa i Gučija strljivo se čekao red. Ljudi su hodali polako i dostojanstveno, uglavnom odeveni u duge bele kandure ili tradicionalne ogrtače od najfinijih materijala ispod kojih se nazirala elegantna skupocena garderoba. 

 Ukoliko rade, Emiraćani uglavnom imaju svoje firme i nekretnine, ili za visoke plate rade u menadžmentu velikih kompanija, policiji, vojsci i državnim službama. 

Sve ostale poslove obavlja im najamna radna snaga iz inostranstva.

Ko su ti ljudi? Ovo su četiri životne priče nekih od njih koje sam srela usput, boraveći nedelju dana u toj zemlji. 

 Sandrin

Setni umorni pogled ove egzotične tamnopute žene, sjajne kože i punih usana, govori vam sve i pre nego što je pitate. Sandrin je iz Kameruna i radi u jednom malom hostelu u elitnom delu Dubaija, sa čijih se prozora pruža predivan pogled na Džumeira plažu i veliki panoramski točak, prizor koji izaziva škljocanje fotoaparata svih turista koji se tu zadese.  

Ali Sandrin retko sedi i uživa u panorami. Već šest godina je ovde i tačno toliko dugo  nije videla svoje troje dece, sada u dvadesetim godinama,  koji su ostali kod kuće u Kamerunu. Ne zna ni kada će. Volela bi da se vrati. Ne dopada joj se život u Dubaiju, kaže,  jer plata joj je mala, a decu viđa samo preko telefonske aplikacije. I to ne neke od uobičajenih,  vajbera ili whatsapp-a, pošto su u Dubaiju telefonski i video pozivi preko interneta blokirani. Ali ljudi se dovijaju, koristeći neke alternativne aplikacije. 

Upamtila sam je kako sedi na terasi, sa telefonom u ruci, i razgovara s decom, leđima okrenuta plaži i jednoj od atrakcija Dubaija.

 Abdul

Tačnu matematiku svog imigrantskog života u Ujedinjenim Arapskim Emiratima izveo mi je Abdul, ljubazni vozač šatl autobusa u Abu Dabiju. Na svakoj od destinacija na koje je vozio ostajao bi i po desetak minuta duže i objašnjavao pogubljenim turistima da imaju i ovu mogućnost besplatnog prevoza po prestonici. U hotelima, kaže,  neće to ni da im otkriju, kako bi češće koristili taksi.

Abdul je Pakistanac i radi u Abu Dabiju već 17 godina. Plata mu je 3000 dirhama, što je oko 750 evra. 

 Jedna soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, koju iznajmljuje u predgrađu, košta 2500 dirhama mesečno.  

"Pa kako?", pitam u čudu. 

"Ima nas devetoro u toj sobi i delimo", odgovara. Svakog meseca Abdul dve trećine svoje plate, oko 500 evra, šalje porodici u Pakistan.   

Sa ostatkom nekako preživljava. 

 Nema ništa protiv da njegovu priču podelim i rado mi je pozirao za volanom. Samo je tražio da proveri kako je ispao na fotografijama i sam odabrao koja mu se najviše dopala.

 Ikhlak

 Gotovo svi vozači u Emiratima su iz Pakistana. Nasmejani odmereni Ikhlak takođe. 

Kaže da njegovo ime na arapskom znači "lepi maniri". I baš mu pristaje. I on je već 17 godina u Emiratima, ali u Dubaiju. Deli stan sa bratom i dvojicom rođaka, pa mu je lakše.  

 Ikhlak ne vozi autobus, nego novi luksuzni "lend kruzer" turističke agencije za koju radi, sa pogonom na sva četiri točka. On je završio specijalnu obuku i dobio dozvolu da vozi turiste velikom brzinom gore-dole-levo-desno po nepreglednim peščanim dinama pustinje, tzv. "dune bashing". 

I vrlo je umešan u tome. Dovodio je i porodicu iz Pakistana da ih provoza, posle čega mu je supruga uplašeno rekla da odmah da otkaz i promeni posao.   

Ponosno pokazuje  njenu sliku. Prava lepotica, krupnih tamnih očiju, u tradicionalnoj odeći živih boja, kao da je izašla iz nekog od filmova Bolivuda. 

Imaju i dva sina. 

Ikhlak je osvojio pravi džek-pot, jer svoju ženu nije uživo ni video, niti sa njom reč progovorio pre nego što je potpisao ugovor o braku. Ženidbu je ugovorila i mladu izabrala njegova familija.  

Svakih šest meseci viđa se s porodicom, dovede ih u Dubai, ili nakratko ode na odmor. 

Ali Ikhlak nema samo jedan posao. 

Vozač i vodič za turiste je tokom popodneva, od jedan do deset uveče. 

Pre podne radi kao nastavnik matematike u školi. Od sedam do dvanaest. Pet dana u nedelji. 

 A turiste vozi svaki dan. Kad dobije slobodan dan, to je obično ponedeljak, kad njegovi rođaci rade, pa ga ni ne iskoristi, jer ne želi da bude kod kuće sam. 

 Kaže, ima dovoljno vremena da se odmori tokom prepodneva vikendom, kad ne predaje u školi.  

 I izgleda veoma srećno. Ministarka sreće je očigledno uspešno obavila posao.  

 Bezimena iz Maroka 

 Ima ona ime, i znam ga, ali nije želela da ga pomenem, ni da je slikam. Boji se da je negde na internetu ne pronađe bivši partner, Francuz, sa kojim ima slatku ćerkicu kovrdžave kose. Plaši se da joj ne oduzme dete. 

U tih pola sata jutarnje kafe stao je čitav jedan život lepe mlade Marokanke, širokog osmeha i simpatičnih nepravilnih zuba. 

Završila je hotelijerstvo, a u Dubai je došla da poseti prijateljicu koja tu radi i oproba sreću i sama. Želela bi da radi u struci, a ako ičega ovde ima, to su hoteli. Dubai je, prema zvaničnim podacima Master karda, peta najposećenija turistička destinacija sveta. 

 Mada, inteligentno primećuje već posle prvih nekoliko dana, grad kao da nema dušu, sa čim se apsolutno slažem.  

 Veza sa Francuzom nije ispala baš onako kako se nadala. 

Želi neki novi početak. U Istanbulu je našla novog dečka, Turčina, sa kojim će možda započeti zajednički život. Kroz osmeh kaže kako je, neposredno pre nego što je došla u Dubai saznala da je ponovo trudna. 

 "Divno", rekla sam, zamislivši još jedno ljupko detence grgurave kose, ali ona ne misli tako. 

Zbog toga će morati opet nakratko u Istanbul, kaže, ne skidajući zamagljeni osmeh. 

 U Dubaiju je abortus zabranjen, a ona ne želi još jedno dete baš sada. Njen novi partner ih inače već ima dvoje iz prethodnog braka. 

 U trenutku mi se učinilo da mi je svoju životnu dramu poverila tako olako, samo da bih je od te odluke odgovorila.  

 Grlo mi se steglo, nisam znala šta da joj kažem.  

 (Prema podacima Hjuman Rajts Voča, u Emiratima je kazna za ilegalni abortus za žene oko 2500 evra i do godinu dana zatvora. Dete rođeno van braka ne može dobiti rodni list, a bez rodnog lista, majka možda neće moći da izvede svoje dete iz zemlje.)