Jutrenje sa Borobudurom

„Možeš u njega da odeš otvorenih očiju i zatvorene duše, ali ja preporučujem otvorenu dušu, a sa očima radi kako ti volja", objasnio je britko i uputio me da se pre dolaska uspnem na Setumbu, obližnje brdo. Ali u pet ujutru! Kako sam bio prilično udaljen, vozio sam se do ponoći, spavao u kolima, probudio u četiri ujutru i do pet bio u podnožju na dogovorenom mestu.

Pre penjanja usledila je molitva. Još uvek je bio mrkli mrak. Tabanali smo po stepenicama i stazici otprilike, povremeno se saplićući. Staza je bila kraća nego što sam očekivao: za čas se nađosmo na vrhu na kojem su se sa prvim zracima sunca uzdizala vitka visoka stabla akacije i tikovine.

Potmulo plavetnilo obuzelo je nebo na kratko,pružajući nam pogled na široki prostor. Džungla pred nama bila je prekrivena maglom koja je postepeno bledela i dopuštala da vidimo sve više krošnji. Zeleni tepih posut maglom vodi pogled do daljina u kojima su oblaci isprepletani sa zelenilom. Postepeno se na horizontu pomalja vulkan Merapi, a za njim i njegov brat blizanac vulkan Merbabu. To su dva džina na tronu od magle i šuma.

Zarili su svoje kljunove, svoje vrhove kratera, zapravo vrhove tajnih prolaza do divljih zemljinih dubina, duboko u nebo. Sa desne strane kao minijatura na ogromnom dlanu iz magle se izdiže stepenasta silueta sa zvonastom stupom na vrhu.

Jedva je vidljiva u velikom prostoru. To je veličanstveni Borobudur stavljen u kontekst planete i svevišnjih svetova. Jasno je koliko je ogroman naspram čoveka, jasno je da je duhovni temelj u ogromnom sazvežđu zemlje, neba, univerzuma. Da je jedva vidna tačka, onaj majušni žleb u mašini koji se jedva vidi, ali bez kojeg nema pokreta.

Prve sunčane boje raspaljuju nebo i obuzimaju vrhove vulkana, čak kao da ih maze, čas kao da ih pale zajedno sa celim horizontom. Šuma je i dalje u magli, ali sve vidljivija: prožima se drveće sa oblacima, prožimaju se vulkani i Borobudur sa našim dušama.

Dva brata vulkana potpuno su crne siluete na horizontu spojeni svojim krakovima. Ispunjavaju prostor mirom i spokojem, a svi znamo da su im duše burne, da svakog trenutka mogu da eksplodiraju. Naročito Merapi, na koji je penjanje sad zabranjeno, jer u svakom trenutku može iz njega da pokulja lava.

Zapaljena žiška kao zatamnjeno kandilo na nebu, postepeno se pomalja tačno između dva vulkana. To potmulo nebesko žarište ubrzo se razotkriva kao Sunce. Kao da se sam Buda uzdiže između vulkanskih vrhova, kao da sve što obasjava istim trenom postaje nirvana, sa majušnim Borobudurom koji nemo sve sa strane posmatra, a koji je u centru zbivanja.

Jedna stupa podignuta je na visoki stub, a monah mi skreće pažnju da je fotografišem, sa Borobudurom i vulkanima između kojih se rađa Sunce. Ptičiji pev se budi i postaje sve glasniji čas u daljini, čas pokraj nas.

Velika ptica proleće ispred vulkanskih silueta. Trenutak nastanka dana na ovom mestu je svetao. Sve nas je omađijao, nas čak dvadesetak, niko ne ispušta ni glasa, ni daha. Zapravo, tek sada kada se malo razdanilo primetio sam da nisam sam: u takvoj tišini svi čekamo rađanje dana. Sunce sve više boja dodaje horizontu, vulkanima, šumi i našim dušama. Jedna linija magle kupa se u bojama. U oblacima se Sunce razliva kao u ogledalu, pa se na mah učini kao da lava teče po nebu.

„Dođi ovamo", reče mi monah i ja tek tad shvatih da postoji i druga strana brda, i drugi vidik. Tu tek shvatam na kakvoj smo uzvisini, pošto se pred nama, ispod oštre ivice, u dubini vide nepregledna pirinčana polja.

Poneko stablo visi sa litice, čini se da se svom snagom uhvatilo za zemlju i kamen pa ne pušta, jer mu život od tog korenitog stiska zavisi. A bogato lišće i poneki cvet spokojno rastu u njegovim visinama...

Krećemo ka podnožju. Sunce se probija kroz lišće i dalje nas sve očarava. Na samom kraju staze nailazimo na remek dela neobične umetnosti: poigravanje sa korenjem palmi i ploda kokosa, iz kojeg žile crpe snagu. Jedan deka prodaje neobične biljke koje više liče na neobične ljude ili životinje, koji samo što ne pohrle iz saksija u zagrljaj putniku namerniku.

Moj prijatelj monah koji mi je pomogao da dovde dođem, preobukao se sada u žutu budističku togu. Poznajemo se od ranije, sa mojih prethodnih poseta. Sada je vreme da se vrati molitvi, a ja nastavljam put ka Borobuduru koji je tek odškrinuo svoja vrata posetiocima.

Žurim, želim da budem među prvima u njegovom podnožju, dok sunce još uvek nije raširilo svoja krila, dok hiljade današnjih putnika namernika još uvek spavaju čvrstim snom u hotelima od nula do sedam zvezdica.

Isprva se vidi samo kupolasta vizura hrama, a tek kasnije oči opčinjava milijardu detalja.

Sunce je nežno i polako promaljalo svoje zrake iznad kaskadnih vrhova hrama koji izgledaju kao desetine šahovskih piona poređanih na prestono polje na kojem postaju kraljica. Igra se sunce sa hramom, čas promalja svoj vrh između rezbarenog vulkanskog kamena, čas jedan od vrhova preseca Sunce, kao da je velika zvezda samo zvečka sa kojom se hram igra.

Mnogo je lepote i spontanosti u toj međusobnoj igri. Hram menja izgled sa svakim trenutkom, pa se čini da posmatram desetine različitih svetilišta koja se sva prelamaju u jedno višedimenzionalno, višepostojeće, najbliže nebu i Bogu.

Zbog kvadratne osnove hrama svaka stranica tog kvadrata je osvetljena drugačije, pa objekat izgleda potpuno različito zavisno odakle se posmatra i sa svake strane u svakom trenutku menja izgled. Ja ga optrčavam, opčinjen, ne bih li ga sagledao i upio sa svih strana, svestan da je to nemoguće, ali da tome, baš kao i savršenstvu ka kojem Borobudur upućuje, treba težiti.

Sa jedne strane Borobudur je tek potpuno tamna naizgled ravna silueta koja mnogo podseća na siluete slavnog javanskog lutkarskog pozorišta, a sa druge je veličanstvena piramida sa mnoštvom nijansi u tamnini sasušene lave od koje je građen.

Sunce je sastavni deo hrama, ono je u toj meri spojeno sa građevinom, njenom lepotom i svrhom. Kao u kakvom motoru, hram je statični, a sunce njegov pokretni deo. U ravni sa Borobudurom i izlaskom sunca izgrađena su još dva hrama: Pavan i Mendut, kojima ću se uputiti kasnije.

Međutim, nije toliki uticaj Sunca na Borobudur vidljiv samo jutrom, kada jeste naročito izražen. U svakom trenutku dana, sa sve četiri strane, Borobudur izgleda drugačije. A sa svojim kružno poređanim stupama na vrhu, najlepše izgleda posmatran sa neba, što i te kako ima svoje simbolično značenje (Posmatran sa strane, hram izgleda kao piramida. Međutim, odozgo poprima oblik džinovske budističke mandale, nizom kvadrata sa krugovima u sredini, predstavljajući budističku kosmologiju i prirodu uma.)

No, to se, baš kao ni lepote Budinih figura ni čipkastih zvona u koje su smeštene, ne može videti: to nam dočaravaju makete hrama i fotografije snimljene dronom, čiji je let ovde zabranjen bez posebnih skupocenih dozvola.

Stepenice vode ka visinama, sa podvijenim početkom ogromnog kamenog rukohvata, zatvorene su ružnim crvenim kanapom, a nešto više i metalnim ogradama. Na desetine zvonastih stupa kaskadno vode do neba: sa vrha proviruje ogromna stupa. Bezbrojni reljefi takođe proviruju, jedva se vide od oboda kaskadnih terasa.

Da li žale za posetiocima ili uživaju u miru? Da li su u pravu stare religije koje veruju da otelotvoreno u kamenu sa molitvom nosi svoju dušu? Statue Bude nas gledaju: mnogima nedostaju glave, a čini se da nas upravo te najviše vide. Čovek samo srcem dobro vidi, napisao je Egziperi, a Buda, kao i svi drugi, najbolje vidi odsečenom glavom, izbijenim okom.

Drevna čudovišta u kamenu čuvaju ulaze, kao pripitomljeni psi, spremni da se maze sa gostima, spremni da rastrgnu uljeze.

Sa podnožja, koje i u strukturi kompleksno izgrađenog hrama predstavlja upravo ovaj svet u kojem smo, sa svim njegovim prljavštinama, kaskadni vrhovi izgledaju kao portal u drugačije postojanje, neki nepoznati, a blizak duši i podsvesti, univerzum. Vreme je za molitvu, došao je trenutak da se čovek spontano prekrsti, kao što su nekada radili naši stari kada prođu pokraj crkve. Izgovaram Oče naš dok prolazim: kažu da je Bog sveprisutan, ali duša oseća da je ovde makar za nijansu prisutniji.

Svakom detalju Borobudura posvećena je ogromna pažnja: samo bujna mašta može da dočara koliko je stotina ili hiljada umetnika kamenorezaca, fizikalaca i drugih meštana radilo na ovom remek delu čovečanstva.

Hram se nalazi na ušću dve reke - one su simbol svetih reka Gang i Inda. U njegove zidine utkane su geometrija, teologija, čak geomantija. (Zbirka simbola koji pomažu u predviđanju događaja poput astrologije, spada u jednu od najstarijih pogađačkih tradicija.)

Borobudur spaja simboličke forme stupe, komemorativne građevine zvonastog oblika u kojoj se, poput humki, često čuvaju svete relikvije i grobni ostaci monaha (na sanskrtu stupa znači gomila kamenja ili kruna glave. Podižu se kao predmet prinošenja prosvetljenom umu Bude, često kao sećanje na značajne događaje budističke istorije. U njih se smeštaju ostaci nakon kremiranja, a prve su se pojavile u Indiji, kao spomenici na grobovima vladara), te hrama u obliku svete planine Meru (centar fizičkog, metafizičkog i duhovnog univerzuma) i mandale, duhovnog i religijskog simbola čitavog univerzuma i postojanja koji se predstavlja u formi nekoliko kvadrata sa krugom u sredini (Mandala pre svega predstavlja slojeviti duhovni put koji se opisuje u obliku mape, od spolja ka unutra do središta. Osnovni oblik većine mandala je kvadrat sa četiri manja kvadrata koji sadrže krug u centralnoj tački. To je neka vrsta duhovnog vodiča, služi za uspostavljanje svetog prostora ali i kao pomoć pri meditaciji itd...)

Kombinovanjem kvadrata i kruga, koji označava raj, u čijem obliku su poslednja tri sprata do stupe na vrhu, u samoj arhitekturi hrama protakana je celokupna budistička (a jednim delom i hinduistička) mitologija u toj meri da se ovaj hram smatra i verovatno najkompletnijim fizičkim objašnjenjem budističkog učenja.

Ja dolazim iz druge religije i drugačije tradicije; o svemu ovome malo znam. Ono što ne zna um, poznaje duša, pa čak i telo, koje se energijom hrama samo napija. Prirodan naklon pred svetinjom dolazi kao unutrašnji poriv i poziv. Prijatna toplota struji kožom. Svaka je sreća na zemlji kratkog veka, tek poneki njeni tragovi usađuju se kao biseri u dušu, sijajući u večnosti postojanja. Takve su upravo posete Borobuduru.