Пољуби врата и плати, колико кошта да се посети светиња

Студент је стајао покуњено испред улаза у чудо планете створено људском руком, надахнуто небом и универзумом. Храм над храмовима стајао је за њега недоступан, а ту, испред носа. Огромна гвоздена капија између тог носа и дворишта велике светиње чинила се студенту већа од кинеског зида, а умилно лице раднице на билетарници чинило му се грђим од Хитлеровог.

„Петнаест евра!“, гласила је пресуда тог топлог августовског дана 2009. године. Поређења ради тих дана студент је плаћао повољно преноћиште два до три евра, улаз у друге музеје углавном није прелазио 50 центи, а целокупан дневни буџет износио му је 20 евра.

„Ко му је крив, што путује без новца“, рећи ће они који имају довољно или им се прелива, а често им недостаје знатижеље и спремности да било шта ризикују за љубав према знању, путовања и нова искуства, па самим тим недостаје и разумевања за овакву врсту ризика и подвига.

Један брачни пар из Немачке угледао је тог голуждравог дечака. Схватили су на први поглед о чему се ради и без икаквих речи купили улазницу и пружили му је у руке. Можда је тад том студенту капнула која суза са ока, можда је и њима. Тек нису разменили ни имена, ни контакте; дечак је усхићено одскакутао, боље рећи отрчао кроз гвоздену капију ка велелепном храму.

Чим је ушао запрепастила су га висока банјан дрвећа чије се бескрајне гране из великих висина крошњи спуштају од висина ка тлу као неко обрнуто корење које повезује небо и земљу. Убрзо је стигао до велике простране стазе изнад које се, као светац на престолу, уздиже камени храм. Из подножја се чини као да огромно камено здање плута на облаку, и да је та улазница плаћена не за овоземаљску, већ за небеску посету. Само је тешко уму да схвати да се чак и одлазак на небо – наплаћује у земаљским парама!

Чини ми се: Тај голуждрави младић, тај покуњени студент, то нисам могао бити ја! Јер, сада спадам у оне који имају довољно, па чак и у оне којима се (повремено) прелива. Моја сопствена прошлост причињава ми се као један од многобројних паралелних универзума о којима је писао Хокинг. Тако су моју некадашњост и моју садашњост учиниле далеким године, искуства и могућности које се намножише, о којима тај дечак није могао да сања. Једино што нас двојицу сада повезује јесте туга преточена у горак укус ликера који ми се појави у грлу кад год се сетим огромне гвоздене капије, те злокобне металне завесе чије застирање кошта огромних 15 евра. Капије веће од живота.

Неправда је светску културну баштину ограничити само на оне који имају довољно

Мене и тог дечака везује још и емпатија која сад заувек тиња у души, свест да је велика неправда светску културну баштину ограничити само на оне који имају довољно, на оне којима се прелива. Јер, тај скромни студент жедан знања, искуства, жедан да се напије снаге и лепоте храма над храмовима својим чистим срцем више је заслужио да осети и да види чудо над чудима, него овај, већ помало матори и превејани одрасли дртина са мноштвом титула и награда који сад олако долази пред гвоздена врата, чији је новчаник учинио да се њихова величина смањи на готово неприметну капијицу, а да се плаћање сваке улазнице, ма колико да кошта, сад олако подразумева.

„Мислио сам да је цена барем 45“, помислих, изненађен што улазница за странце сада кошта „само“ 25 долара. А онда ме резбарије на капији подсетише на сопствени паралелни универзум. Као да гледам неког странца, пред очима угледах себе како као дечак тужно стојим пред овим истим вратима. Обли ме туга. Можда и данас неки младић из ко зна ког дела света тако стоји негде у близини ових врата празних џепова а великих жеља и снова. У хорди нас који имају довољно, којима се прелива, можда нико неће обратити пажњу на његов израз лица, на његов проблем над проблемима пред капијом над капијама која стоји између њега и храма над храмовима?

Индонежански министар Лухут Панђаитан управо је предложио да се цена улазнице подигне са 25 долара на 100 долара за странце, а са пет на 50 долара за мештане. Када се подигла бура, објаснили су да се то односи на улазак у сам храм, док ће цена шетње по дворишту укруг око храма остати истоветна.

Колико кошта да се посети светиња, питање је свагда актуелно у данашњем свету. Највише сам до сада платио за улазак у Саграда фамилију, педесет евра. Као стручњака за музеје из Београда, као почасног председника Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, индонежански новинари су одлучили да у подножју Боробудура баш мене питају шта мислим о подизању цене на 100, тј. 50 долара. Доживео сам то као испуњење космичке правде, као начин да саопштим Индонежанима и свету оно што мислим. И рекао сам, без пардона:

„Да ли је поштено да најлепше чудо планете постоји само за богаташе? Ако желите да храм заштитите, то се не ради тако, постоје други начини! Од 270 милиона становника, да ли мислите да и пола милиона Ваших суграђана може да плати 50 долара? Да ли ће министар и његова породица плаћати улаз сваки пут када овде дођу? Зар је Ваша држава толико сиромашна, да јој је баш овај новац најважнији?“, само су неке од реченица које сам изговорио у даху, озлојеђен и љут на оне који присвајају светска чуда као да су њихове личне краве музаре.

Кажу да су моји наступи били толико упечатљиви и гледани, да су их видели и челници индонежанске владе и да није немогуће да су и они, уз свеопште негодовање становништва, допринели да председник Индонезије, Џоко Видодо, одлучи да стави рампу на ову сулуду одлуку.

Када сам овде први пут долазио посетиоцима је било дозвољено да уђу на првих неколико тераса храма, и да се њима прошетају. Не баш до самог врха, али сасвим довољно да у великим звонима од вулканског камена са чипкастим рупицама погледају извајана тела Буде и да осете духовну и естетску снагу велелепне структуре препуне будистичке филозофије уграђене у камен резбарским умећем старих мајстора.

Кораци туриста неумитно, атом по атом, тање стари вулкански камен

Ово место ходочашћа одавно је затворено за јавност, могуће је само, за 25 долара, прошетати се његовим подножјем и храм посматрати са стране. И то је незаборавно искуство, и то је напајање са светог извора, али није исто. Забрана је уследила пошто број туриста непрекидно расте, а њихови кораци неумитно, атом по атом, тање стари вулкански камен. „Као да је од пене, тако се под хордом цокула топи наша светиња“, прича ми један од водича. Поједине степенице су већ толико истањене да би ускоро под корацима потпуно нестале, претвориле се у најситнији прах разнет са ципелама туриста на све крајеве света.

Безобразници, непослушници и заљубљени исписивали су своја имена по хиљадугодишњим зидовима, ризикујући огромне казне. Свуда су знаци да ће свако намерно оштећење културног добра бити плаћено најмање 33.000 евра, а можда чак 333.000 евра, те најмање са годину дана, а највише са петнаест година робије. Пожелех да таква правила уведемо и у Србији.

„Шта ти љубав и лудост знају шта је робија, а још мање шта је 300.000 еврића“, каже ми чувар, алудирајући на то да ни овако драконске казне нису успеле да натерају заљубљене парове из других крајева планете да баш овде на храму урезују своја имена и срца прободена стрелама. Шта ти је љубав, шта ти је човек! Далеко боље од казни функционишу клетве и веровања, па водичи сада имају задатак да свима причају како несрећа, а нарочито љубавне незгоде прате сваког ко је било шта написао на зиду Боробудура.

Па ипак, драконска упозорења бледе када се зна да је муслимански екстремиста који се дрзнуо да на ову светињу 1985. године баци чак девет бомби, био помилован после једва девет година проведених у затвору. Посебно је питање исламског фундаментализма и како са њим изаћи на крај. Одговор немам, али знам да за урушавање идентитета целог човечанства, што јесте напад на светску културну баштину, казне требају и морају бити драконске и без помиловања.

Шта је решење?

Па ипак, на све ове проблеме решење никако не може бити у потпуном затварању храма, још мање у цени која би улаз у ово свето место учинило једном од најскупљих туристичких атракција на свету. Постоје мере безбедности, постоје дрвене степенице које се могу урадити преко камених, постоји надзор и мноштво других метода, већ опробаних широм света.

Светиња и центар духовности и уметности, место ходочашћа и то не само будиста, место културне баштине која припада сваком човеку, чак сваком бићу планете, не може се само свести на пуку туристичку атракцију, ти само за оне са дубоким џепом!

Мора се пронаћи начин да сви који желе то место посете, а да светиња буде заштићена. Болно је рећи, али чак и плаћање сулудо високе суме новца боље је од потпуног затварања, што је фактички случај већ годинама. Јер ходати око Боробудура никако није исто као погледати изблиза у лице Буде исклесано пре 1200 година светом неимарском душом древних вером надахнутих а вештином обдарених градитеља.

Питање цене улазнице, као и проблем заштите културног добра пред најездама туриста, то су горућа питања будућности широм планете. У Индонезији је направљен скандал са разлогом, али то чека и многа друга места. Тренутно улазница на Кинески зид кошта шест долара, да се уђе унутар пирамиде у Гизи кошта 21 долар (споља 5.35 долара), док за улаз у Бакингемску палату треба издвојити 32 долара. Већи је проблем број посетилаца, па се за све више музеја у свету ограничава број дневних посета, тако да се улазнице морају купити данима, а некада и месецима унапред, што сам нарочито искусио широм Италије.

Статистике тврде да Боробудур дневно посети у просеку 13.000 знатижељника, али тај број током празника досегне чак 300.000! Толики број уништава и грађевину, али и доживљај посетилаца. Министарство је планирало да ограничи приступ терасама храма на 1200 људи дневно, мада су Индонежани масовно збијали шале са министром говоривши да, ако усвоји ценовни план, неће имати ни десет посета дневно, па о томе неће морати да брине.

Боробудур још увек није нашао свој мир и своју меру, а која ће бити цена мира и мере широм света, остаје да видимо. Тај проблем ће, пре или касније, задесити и Калемегдан, храм Светог Саве, а неколико пута смо тај проблем већ искусили и у Музеју књиге и путовања и Музеју српске књижевности Удружења „Адлигат“ које сам основао. Шта је решење? Златна средина још увек није јасна, али је јасно да превисока цена и претерано ограничавање посете културних добара, која су на крају крајева део ширег идентитета многих, а некада и свих људи планете, није добро ни поштено. Основно људска право морало би бити и право на културу, право на знање, па и право на посету местима која су нам свима значајна.

Пакао светиње

По целој Индонезији се прича да је Унеско намеравао да скине Боробудур са листе заштићених добара због срамотно лошег одржавања. Индонежанске власти то демантују, па је тешко рећи шта је истина, но једно је извесно: Излазак из Боробудура би сам по себи морао бити довољан да се на одговорност позову сви који су задужени да се о овом добру старају, од директора сектора до министра. Уместо на улицу, излази се на пијац! Излаз је налик модерним аеродромима када прво морате да прођете кроз педесетак продавница пре него што стигнете до авиона, исто тако овде морате проћи кроз цик-цак лавиринт продавница да бисте дошли до паркинга.

То шопинг-силовање је у Боробудуру подигнуто на највиши ниво, па ми продавци довикују чим ме угледају, њих десетине, један за другим. Као најезда скакаваца вуку ме за рукав, стају тачно испред мене тако да не могу да прођем и гурају ми под нос разне артикле од игле до локомотиве. Час ми је пред носом старински сат, час древна индонежанска чудовиште, нуде ме све сврсте сукњи и тканина, фигура од вулканског камена, али продају и злато и драго камење. Као да сам упао у вртлог из којег нема излаза: Сваким кораком само се мења врста лудила. То траје неподношљиво дуго, таман се понадам да ће иза ћошка уследити крај, оно наилази нови ред у којем се излаз не види. Подсећа на лоше филмове у којима се зликовцу додели 200 удараца врелим штапом по туру, па он јадник мора да прође кроз шпалир стотину људи који га шибају, неко јаче, неко слабија, али ће свакако изаћи добро зајупурен.

Тако ја овде пролазим кроз две стотине продавница (вероватно и више), док ме сваки спопада намерачен на мој новчаник. На крају, на самом излазу, да не буде да су ме лако пустили, неколик продаваца са торбама почиње да ме прати, показују предмете, причају којештарије о попустима... Сваким мојим кораком цене падају, па предмет који је коштао двадесет долара после пет корака кошта свега два. Потпуна паника ме је ухватила када сам схватио да не знам где се паркирао мој возач, тако да сам на крају почео да трчим до прве капије коју сам угледао, покушавши да се сакријем у неки ћошак не бих ли се решио напасти и телефоном у спас позвао мог возача.

Светиње као Боробудур везивно су ткиво земље са небом, светионици људског постојања на којима је исцртана велика мета ка којој хрле сви, па и мноштво злонамерних, наопаких људи.

Ово је аутентични путнички пакао, чије образложење се једино може наћи у бескрупулозној корупцији неколицине људи који о овом месту одлучују. Помишљам на величанствене душе које су ово место градиле, помишљам на то да је ово ипак излазак из једног храма, и није ми јасно како је могуће да сам овако нешто доживео, како је могуће да то системски доживљавају сви посетиоци редом.

Нарочито је застрашујуће када се зна да Боробудур посети пет милиона туриста годишње, од којих велика већина у ову дивну земљу дође на само неколико дана и у само неколико места, међу којима је увек и Боробудур. То значи да они немају прилике да упознају Индонезију ни Индонежане, њихове топле, добродушне, искрене душе у којима су љубазност, поштење и пристојно понашање на највишем пијадесталу у животу.

Провео сам укупно шест месеци у Индонезији и нигде нисам видео ништа ни приближно слично. Штавише, моја супруга Индонежанка такође је била згрожена и бесна после изласка. За последња два месеца путовања прешао сам најмање четири хиљаде километара полаганом вожњом од места до места и ниједном ме нико није повукао за рукав, а на прсте се могу набројати случајеви да су продавци били нарочито нападни када угледају странца. А случајеви искрене дубинске љубазности, предусретљивости, гостопримства – они се не могу избројати, они су свакога дана били правило и дешавали се приликом скоро сваког сусрета.

Када сам први пут посетио Боробудур, нисам се усудио да о њему пишем. Мислио сам како су други писци већ све вештије и боље од мене написали. Тек сада пробудила се у мени кураж и то зато што ме је сам храм охрабрио, давши ми прилике да лично учествујем у акту који доживљавам као његову одбрану. А једна одбрана од разних напасти, то је и овај текст, за који се надам да ће га превести и прочитати и у Индонезији, те да ће и у Боробудуру убудуће приказати не само древну чудесну културу чији су наследници и баштиници, већ подједнако чудесну и лепу душу данашњих Индонежана која се сада, на жалост, једино у Боробудуру не може видети.