Naše telo je mozaik gljivica – da li one utiču i na naš mozak

Među milionima sićušnih oblika života koji žive na i unutar naših tela nalaze se bezbrojne vrste gljivica. Naša koža je mozaik od njih, membrane u nosu i vagini su pune njih, a gljivice čak žive pored bakterija u našim crevima.

Iako neke gljivice možemo da dobijemo od majke pri rođenju, nove gljivice takođe stalno ulaze u naša tela. Unosimo kvasac svaki put kada pijemo pivo ili jedemo hleb, i udišemo plutajuće gljivične spore sa svakim dahom. Mnoge od ovih gljivica naš imuni sistem brzo ubija, ali druge su prolazni putnici ili doživotni sustanari.

U poslednje vreme, naučnici istražuju kako naši gljivični stanovnici mogu čak uticati na naš mozak i ponašanje.

Novi pogled na naš odnos sa gljivicama

Lekari već dugo znaju da gljivice mogu izazvati opasne infekcije mozga. Ali istraživači sada pronalaze i zanimljive – iako ponekad kontroverzne – naznake da ovi mikrobi mogu imati i druge neurološke efekte na ljude.

Ova ideja bi mogla da podseća na seriju Poslednji od nas (The Last of Us), ali dok se naučnici slažu da je ideja da gljivice preuzimaju potpunu kontrolu nad našim telima neverovatna, oni ozbiljno istražuju da li neke gljivice u nama mogu doprineti bolestima koje oštećuju mozak, poput Alchajmerove bolesti, ili da li gljivice koje žive u crevima mogu uticati na naše ponašanje i mentalno zdravlje.

Ovo je novo područje istraživanja, kažu stručnjaci, tako da ima više pitanja nego odgovora. Ali ove mogućnosti je važno proučavati – kako da bismo razumeli duboke i složene odnose sa mikrobima u nama, tako i da bismo istražili nove načine za jačanje našeg zdravlja.

Generalno, ljudi su prilično dobri u otpornosti na gljivice (naša telesna temperatura im otežava da se nastane). A mnoge od gljivica koje to rade mogu zapravo biti dobre za nas, verovatno podržavajući naš imuni sistem ili pomažući zarastanju rana, kaže mikrobiolog Metju Olm sa Univerziteta Kolorado u Boulderu, SAD. „Rekao bih da su gljivice definitivno ključni deo zdravog čoveka.“

Ali mnoge druge gljivice mogu izazvati infekcije, od atletskog stopala do kandidijaze. To se dešava kada naiđemo na nove, štetne gljivice u našem okruženju ili kada se gljivice koje prirodno koegzistiraju sa nama pod određenim uslovima pokrenu i preterano namnože, navodi Rebeka Dramond, imunolog na Univerzitetu u Birmingemu, Velika Britanija.

Gljivične infekcije mozga opasne po život

Gljivice retko uspeju da dospeju do mozga, zahvaljujući zaštitnim barijerama u plućima i crevima, zajedno sa sopstvenim odbrambenim zidom mozga, krvno-moždanom barijerom i imunim ćelijama koje su spremne da unište sve gljivice koje prođu. Ali gljivične infekcije mozga se dešavaju, a broj slučajeva se povećao poslednjih decenija.

To je zbog sve većeg broja ljudi sa oslabljenim imunološkim sistemom, napominje dr Dramond, delimično zbog globalnog širenja virusa HIV-a koji osakaćuje imunitet, posebno u delovima Afrike, ali i zbog sve veće upotrebe lekova koji suzbijaju imunitet kod pacijenata obolelih od raka i primalaca transplantiranih organa. „Što više ovih imunomodulatornih lekova koristimo, videćemo više ovih gljivičnih infekcija“, dodaje doktorka.

Gljivice koje inficiraju mozak ponekad potiču iz pluća, uključujući Aspergillus ili Cryptococcus, koje udišemo kao spore u vazduhu koje mogu da klijaju, rastu i šire se ako se ne kontrolišu. Ređe, uobičajeni stanovnici creva, poput Kandide albikans, rastu nekontrolisano i, kada se nađu u mozgu, granaju se i proizvode toksine koji ubijaju nerve. Kriptokokus može da preraste u mase slične tumoru.

Gljivične infekcije mozga su često fatalne, pri čemu aspergilus dostiže stopu smrtnosti od preko 90 odsto. Jako teško ih je lečiti jer nema mnogo antifungalnih lekova, i ne prolaze svi lekovi kroz krvno-moždanu barijeru da bi ubili gljivice koje žive u mozgu. Neke gljivice su takođe već razvile otpornost na ove lekove.

Ljudi koji prežive gljivične infekcije mozga često ostaju sa dugotrajnim oštećenjem mozga. Pacijenti sa sidom koji su preživeli kriptokokni meningitis, koji nastaje usled infekcije mozga izazvanom Cryptococcus x, pate od oštećenja vida, gubitka pamćenja i vrtoglavice.

Da li su gljivice krivac za Alchajmerovu bolest

Naučnici već dugo znaju za opasnosti gljivičnih infekcija mozga. Ali poslednjih godina, neki istražuju mogućnost da gljivice ulaze u mozak mnogo češće nego što se ranije verovalo, i da čak mogu doprineti gubitku nervnih ćelija koji se javlja u stanjima poput Alchajmerove bolesti.

Za Ričarda Lejta, molekularnog biologa sa Univerziteta u Edinburgu, Velika Britanija, neki od najzanimljivijih dokaza za ovu teoriju dolaze iz nekoliko slučajeva gde su gljivične i druge mikrobne infekcije mozga slučajno otkrivene kod ljudi kojima je prvobitno dijagnostikovana Alchajmerova bolest. U nekoliko slučajeva gde su lekari prepisali lekove za borbu protiv infekcije, „simptomi demencije su se povukli“, kaže Lejt. „Prilično je zapanjujuće da su se neki od njih vratili na posao“.

Lejt veruje da mikrobi prilično često prelaze krvno-moždanu barijeru, ali su obično potisnuti ili uništeni kod ljudi sa zdravim imunološkim sistemom. Pošto naš imuni sistem slabi sa godinama, to bi moglo da omogući mikrobima da se nakupljaju u mozgu, što možda izaziva upalu koja ubija nerve.

Naučnici već dugo povezuju Alchajmerovu bolest sa nakupljanjem određenih proteina u mozgu, ali sada postoji sve veća debata o tome da li je prisustvo tih proteina uzrok ili samo simptom bolesti. Lejt tvrdi da se ovi proteini zapravo proizvode kao odbrambeni mehanizam protiv upada mikroba, na osnovu istraživanja koja ukazuju da proteini imaju svojstva borbe protiv infekcija.

Dalji dokazi da mikrobi koji prodiru u mozak mogu izazvati Alchajmerovu bolest dolaze iz eksperimenata na miševima, gde su naučnici videli kako gljivica Candida albicans ulazi u mozak nakon što je imuni sistem glodara bio ugrožen. A u jednoj studiji – koja još nije recenzirana – Lejt i njegove kolege ispitali su režnjeve mozga preminulih zdravih ljudi i pacijenata sa Alchajmerovom bolešću.

Pronašli su velike količine bakterija, virusa i gljivica u obe grupe – ali više u mozgu pacijenata koji su imali Alchajmerovu bolest.
Ako su mikrobi zaista faktor u Alchajmerovoj bolesti, možda ćemo moći da ublažimo ili čak sprečimo bolest jačanjem imunološke odbrane ljudi, na primer vakcinama za koje je pokazano da jačaju opšti imunitet. Ali ova teorija je još uvek u povoju, napominje Lejt, ali i prilično sporna.

Profesor Olm kaže da pronalaženje više mikroba u mozgu obolelih od Alchajmerove bolesti nije dokaz da ti mikrobi izazivaju bolest. Na primer, mozgovi tih ljudi su možda jednostavno imali slabiju krvno-moždanu barijeru ili neki drugi problem, što znači da je više mikroba vremenom ušlo u njihov mozak pre nego što ih je uništio njihov imuni sistem.

U svakom slučaju, ideja da gljivice i drugi mikrobi ulaze u mozak u starosti – bilo zbog slabljenja imunog sistema mozga ili istrošene krvno-moždane barijere – je verovatnija.

Gljivice možda utiču i na naše ponašanje

Zanimljivo je da gljivice možda ne moraju da uđu u mozak da bi na njega uticale.

U studiji iz 2022. godine, imunolog Ilijan Ilijev sa Medicinskog fakulteta Veil Kornel u Njujorku i njegove kolege otkrili su da dodavanje Kandide albikans u creva miševa čini ih otpornijim na oštećenja crevne sluzokože uzrokovane bakterijskim infekcijama ili prekomernom upotrebom antibiotika. Jačanje crevnog zida može biti odbrambeni mehanizam tela koji sprečava gljivice i druge mikrobe da pobegnu iz creva i inficiraju druga tkiva, navodi Ilijev.

Ali naučnike je iznenadilo ponašanje ovih glodara. Zanimljivo je da su miševi kolonizovani gljivicama bili mnogo skloniji njuškanju, komunikaciji i interakciji sa drugim miševima – što znači da je izlaganje gljivicama izgleda imalo i neku vrstu efekta na ponašanje.

Na osnovu drugih eksperimenata, naučnici pretpostavljaju da određeni molekuli koje oslobađaju imunske ćelije miševa ulaze u krvotok i nekako stimulišu određene nervne ćelije u mozgu koje su uključene u ponašanje.

Misterija je zašto, barem kod miševa, postoji ova komunikacija između crevnih gljivica i mozga. Da li je slučajnost da imuni signali koje pokreću gljivice utiču na mozak, ili „gljivica to zapravo namerno radi kako bi poboljšala svoj opstanak?“ pita se Iliev. Možda tela sisara nekako imaju koristi od promene ponašanja kao odgovor na gljivice, spekuliše imunolog.

Još uvek nema dokaza da se ova interakcija između crevnih gljivica i mozga dešava kod ljudi, ali bi vredeli istražiti ovu mogućnost, smatra dr Olm. Poslednjih godina, sve je više dokaza da bakterije koje žive u crevima mogu da šalju signale mozgu putem imunog i nervnog sistema ili proizvodnjom supstanci povezanih sa simptomima depresije, anksioznosti i opuštanja. U principu, dodaje dr Olm, „nema razloga da mislimo da i gljivice to ne rade“.

Uloga gljivica u mentalnim poremećajima

Neki naučnici čak istražuju da li gljivice mogu biti uključene u mentalne poremećaje. Nekoliko studija je pronašlo razlike u sastavu crevnih gljivica kod ljudi koji pate od depresije ili bipolarnog poremećaja.

Kod žena sa šizofrenijom, one koje su pokazale znake izloženosti Candida albicans koja živi u crevima, uglavnom su postizale lošije rezultate na testovima pamćenja i drugih kognitivnih sposobnosti, prema studiji iz 2016. godine koju je sprovela neurolog sa Univerziteta Džons Hopkins, Emili Severans, i njene kolege. Ona istražuje mogućnost da prekomerni rast kandide – izazvan stresom ili antibioticima, na primer – izaziva neravnotežu crevnih mikroba, menjajući supstance koje proizvode na način koji čini podložne ljude sklonijim razvoju šizofrenije.

Ako je to tačno, to bi moglo omogućiti lekarima da leče simptome šizofrenije davanjem probiotika koji pomažu u smanjenju prekomerne količine kandide – što bi u svakom slučaju bilo korisno.

Ali pronalaženje veze ne znači da gljivice izazivaju šizofreniju. Moglo bi jednostavno biti da su ovi pacijenti nekako skloniji kandidijazi.

Koji od naših gljivičnih stanovnika – ako ih uopšte ima – zaista utiču na naš mozak je nešto što naučnici žele da saznaju u narednim godinama. „Gljivice su neosporno veoma važne“, ističe doktorka Dramond, „ali mislim da se još uvek utvrđuje na koji tačno način su važne.“

Jedna stvar je već jasna: dok su bakterije dugo u centru pažnje, možda je vreme da obratimo ozbiljnu pažnju i na gljivice koje tiho oblikuju naše zdravlje iznutra.