Сан о тунелу од Лондона до Њујорка – визија будућности или научна фантастика

Пре свега, путовање од 54 минута захтевало би возове кроз вакумске цеви који путују брзином од 8.000 километара на час – технологија која још увек не постоји. Уз конвенционалне брзине возова, пут би трајао око 15 сати, што је спорије од осмочасовног лета авионом.

Тренутно, најдужи подводни део тунела на свету припада „Евротунелу“ (Channel Tunnel), који има подводну деоницу дугу 37,9 километара и повезује Енглеску и Француску. Његова изградња трајала је шест година, укључила 13.000 радника и коштала 4,65 милијарди фунти 1994. године (16 милијарди долара).

У зависности од локације изградње, трошкови могу бити знатно већи – и временски и финансијски. На пример, пројекат Хадсон тунела, који има за циљ изградњу железничког тунела дугог 14 километара између Њујорка и Њу Џерзија, предвиђа се да ће трајати 12 година и коштати 16 милијарди долара.

„То је један пројекат, али у суштини десет пројеката унутар једног, од којих је сваки готово мегапројекат за себе“, изјавио је Стив Сигмунд, шеф за односе с јавношћу у Комисији за развој коридора „Гејтвеј“, која стоји иза Хадсон тунела, за Лајв сајенс (Live Science).

Наравно, трансатлантски тунел био би далеко дужи.

Најпопуларнија замишљена рута трансатлантског тунела била би између Лондона и Њујорка, што би износило око 5.500 километара. За такав тунел „биће много изазова“, рекао је Бил Гроуз, стручњак за тунеле и члан Института грађевинских инжењера.

Први изазов била би сама логистика изградње. „Потребно је решити како вентилисати такав тунел, како снабдети струјом машину за бушење тунела и како довести раднике на место градње“, каже Гроуз.

Време потребно да се радници превезу од једног краја тунела до средине било би непрактично, па би пројекат захтевао потпуно аутономну машину за бушење тунела – уређај који још није измишљен у размери довољној за изградњу подводног тунела за превоз људи.

Непостојећа технологија

А то је пре него што се уопште узме у обзир потрошња енергије. За тунел дужине само 10 километара, типична машина за бушење троши струју колико и мали град, објашњава Гроуз.

Поред тога, машине за бушење тунела су веома споре. За тунел који би прелазио најкраћу растојање преко Атлантика – од Гамбије до Бразила, око 2.575 километара. „То би вероватно трајало око 500 година тренутном брзином бушења. Била би потребна технологија која је 50 пута бржа од оне коју данас имамо“, каже Гроуз.

Ту је и проблем воденог притиска.

„Морате бити веома пажљиви када је у питању притисак, како приликом бушења самог тунела, тако и у погледу безбедности људи. А ми овде говоримо о једном километру испод Хадсона. Замислите да то увећате хиљаду пута — наићи ћете на озбиљне проблеме“, каже Сигмунд.

Цурења, надирућа вода и урушавање тунела довели су до губитака и смртних случајева у претходним подводним пројектима.

Светски рекорд за водени притисак с којим се суочила машина за бушење тунела је 15 бара, што је 15 пута већи притисак од атмосферског на нивоу мора, око 150 метара испод површине воде. А највећа дубина Атлантског океана износи преко 8.000 метара — то је 800 бара притиска.

„Можете да замислите, чак и ако бисте се потрудили да копате довољно дубоко да избегнете контакт с водом — ако до њега ипак дође, последице би биле катастрофалне“, истиче Гроуз.

И на крају, ту је проблем финансирања тако великог пројекта. „Изградња, материјали, време, рад, људски ресурси и планирање — то су главне ставке које покрећу цену изградње“, наводи Сигмунд.

Уз огромне трошкове и катастрофалан ризик од једног цурења, финансирање оваквог пројекта било би готово немогуће.

„У овом тренутку, рекао бих да су изазови прилично непремостиви. Неопходно је изумети неке ствари које још не постоје“, закључује Гроуз.