„Ostrvo“ Šandora Maraija – geografija jedne unutrašnje izolacije

Da li ste nekada sebe, poznanike, bilo koga zamislili kao ostrvo, komadić zemlje odvojen od ostatka sveta morem? Čak i oni koji su suštinski lako povezivi sa svima oko sebe, otvoreni, ponekad se okruže „morem". Pratite Maraijevog junaka i otkrićete koliko je istine u tome.

On je Viktor Henrik Aškenazi, intelektualac srednjih godina

Njegov putopis je istovremeno fizički iz Pariza preko Dubrovnika ka Grčkoj, i unutrašnji, suočavanja sa sopstvenim strahovima i porocima. Boravak u Dubrovniku brzo se pretvara u beg od stvarnosti, ljubavnice, žene, ćerke, prijatelja i, pre svega, od samog sebe. Kako izgleda duša pod mikroskopom? Istraživaćete sa Aškenazijem. Ovo je roman toka svesti i savesti.

Ostrvo, kao metaforički prostor, postaje simbol onog najdubljeg sloja duše, mesta gde se okončava beg od sebe koji uvek neuspešno završava jer sebe uvek nosimo u prtljagu.

„Počeo je da shvata da se sreća ne može prisvajati kao imovina na koju se stavlja tapija kao na nasledstvo, pa se samo posle održava i vodi se računa da je ne ukradu ili da ne izgubi na vrednosti."

Iznenadni susret sa neznanom ženom, plesačicom Eliz, lansirna je stanica za napuštanje ustaljenih obrazaca ponašanja, razuzdanost koja daje neočekivan plod, potonuće u mračnu introspekciju.

Život u maštovitom neredu

„Njen način života, ljudi oko nje, njeni čudni poslovi, sve to nije mnogo zanimalo Aškenazija koji je dolazio iz drugog sveta i drugačijeg života, i lako, skoro naivno, zaključio je da velika većina ljudi... živi u istom maštovitom neredu kao Eliz."

Tokom nekoliko vrelih letnjih dana, on ne samo da se suočava sa posledicama svoje preljube već i sa ključnim pitanjima o smislu egzistencije, granicama želje i mogućnosti opravdanja sopstvenih postupaka.

Roman Ostrvo Šandor Marai objavio je 1934. godine. Činjenica da ga i danas čitamo na različitim jezicima, prepoznajući sebe i svet oko sebe u njemu, svedoči o njegovoj bezgraničnosti u vremenu i prostoru, što autora svrstava u red klasika. Taj roman stručna javnost je odavno proglasila „jednim od najintimnijih i najizazovnijih dela poznatog mađarskog pisca, čija književna reputacija izmiče jednostavnim klasifikacijama". Njegovo literarno odredište nalazi se između modernističkog eksperimenta i duboke psihološke introspekcije.

Maraijeva književnost karakteriše introspektivna analiza ličnosti, o egzistencijalnim, moralnim i emocionalnim krizama. Ostrvo sažima te teme u delo istovremeno jednostavno ispričano, duboko u značenjima.

Koliko čovek može da beži od sopstvenih grehova

Aškenazijev put Maraijevo je pronicljivo traganje za odgovorom na pitanje koliko čovek može da beži od sopstvenih grehova, a da pritom ne dođe oči u oči sa istinom o sopstvenoj suštini. Motiv je univerzalan, autorov način poseban, da prikaže kako putovanje spletom spoljašnjih okolnosti odražava unutrašnju borbu sa identitetom i moralom.

Šta ljubav jeste u stvarnosti, a šta „prerađena" u našoj svesti i kako žudnja nikada ne pruža trajnu ispunjenost, već pre samo prividnu utehu ili bolnu raskrsnicu. Aškenazi sagledava svoje postupke iz ugla strasti i krivice, otkrivajući koliko su društvene konvencije često samo iluzija koja skriva unutrašnju prazninu. Proživeo je sve „...nekoliko meseci nakon razlaza sa Eliz, kako je krug prijatelja i poznanika, taj mali komitet, površno definisao taj događaj, kao da se sve što se dešava među ljudima može tako lako definisati, pa tako, na primer, postoji brak, postoji avantura, postoji razvod, i postoji razlaz, ali o tome šta se nalazi i između i iza tih stanja niko nije govorio."

Ostrvo predstavlja izolaciju od sveta, ali i mesto bez utočišta od sopstvenih demona. Idealna scena za skidanje maske društvenih uloga koja ostavlja prostor samo neporecivoj egzistencijalnoj istini.

Marai je majstor suptilnog prodornog stila, a nemilosrdan je jedino u introspekciji. On ne koristi ekstatične metafore ni plamteće scene, već se oslanja na unutrašnji monolog i pripovedanje koje kreće iz percepcije glavnog junaka. Njegov jezik je rafiniran, s ritmom koji tako snažno ističe teskobu, ali i lucidnost misli. Na srpski ga je prevela Tatjana Babović.

Zahvaljujući Aškenazijevim monolozima čitalac ulazi u dijalog sa sopstvenim moralnim pitanjima, što delo čini izazovnim.

Ostrvo je roman koji sve vreme izaziva i provocira

Otvara vrata mnogim pitanjima o tome šta znači biti čovek suočen sa sopstvenim porocima i realnostima, ali odgovore tražite sami. Novo izdanje na našem jeziku susret je sa klasičnim delom evropske književnosti, koje daje psihološku, filozofsku i emotivnu dubinu, ljubavni, erotski, psihološki, čak na kraju, verovali ili ne, i krimi triler: „Volim da podvučem neke rečenice, misli, koje ponekad citiram, a često i zaboravim autora. Evo jedne od takvih iz Ostrva : "Nije istina ni to da su velike boli te koje su nepodnošljive... ono što ne može da se podnese jesu male boli, to čak nisu ni boli, a ne mogu se ni osetiti odvojeno, samo sve zajedno".