"Dvojica papa" - iza zidova Vatikana

Entoni Mekarten adaptirao je svoj pozorišni komad za veliko platno, koristeći kao inspiraciju ovaj skandalozni komadić nedavne kleričke istorije. On je dramatizovao nekoliko susreta koji su se odigrali između pape Benedikta XVI, igra ga Entoni Hopkins, i kardinala Horhea Bergolja, u tumačenju Džonatana Prajsa, koji će potom postati papa Franja. 

Nije baš sasvim jasno da li su se ovi susreti odistinski odigrali, a još je teže utvrditi šta je tokom njih rečeno. No poenta, naravno, i nije u tome. U filmu Dvojica papa šakački se uzima istina i oblikuje u očaravajuću studiju karaktera. Da je Mekarten majstor svog posla svedoče tri nominacije za Oskara, od Teorije svega, preko Najmračnijeg časa do Boemske rapsodije.

Čudan je spoj ovog scenariste i brazilskog reditelja Fernanda Mejrelesa, koji potpisuje filmove sasvim drugačijeg senzibiliteta, kao što su Božji grad ili Brižni baštovan. Nema puno scenarista ili reditelja koji bi se usudili da špekulišu o privatnom životu osobe koju 1.2 milijarde ljudi smatra duhovnim vođom. Ono što se dešava iza zatvorenih vrata Vatikana je nešto u šta se ni anđeli ne petljaju. 

Katolicizam je religija rituala i tradicije, iako je film bez dileme na strani progresa, koji zastupa papa Franja. Dvojicu papa ali i, pre svega, čoveka, vidimo na dve strane duhovnog ponora: bivši nemački kardinal Džozef Racinger, potom papa Benedikt, nepopravljivi je konzervativac, dok Bergoljo predstavlja onu progresivnu struju katoličke crkve. Mekarenova priča sugeriše da je moguće između ove dve strane pronaći zajednički jezik. 

Ovi sastanci, mahom neformalni, odigravaju se na krajnje šarmantan način - uz picu i fantu ili omiljenu seriju pape Benedikta o psu koji rešava kriminalne slučajeve u Beču. Dodajući humane crte ovoj dvojici strogih puritanaca, film postaje neočekivano zadovoljstvo za običnog gledaoca. I čuvena skromnost kardinala Bergolja, koji kao papa Franja pokušava bezuspešno da kupi avionsku kartu doprinosi simpatijama koje izaziva i kod gledalaca, kao i u stvarnom životu.

Stari holivudski šarm, bogu hvala, ne napušta ovu dvojicu velikana ni u ovom filmu. U tome im svakako pomaže sličnost sa likovima koje igraju. Poznata je anegdota da su, nakon proglašenja pape Franje, deca pitala Prajsa - tata jesi li ti tajni papa? No ovaj glumac je daleko više od argentinskog akcenta i igre na prvu loptu pred kamerama. On dopušta da se sav teret sveta spusti na njegova pleća. Sama njegova pojava sugeriše čoveka koji se borio da čini dobro, ali da na kraju nije u potpunosti uspeo u tome. Hopkinskov Benedikt je, sa druge strane, sasvim drugačiji.

Na površini, on je oštar, reakcionaran, leden čovek, sa prodornim pogledom pod ćubom snežno bele kose, neobično nalik šekspirovom Liru koga je nedavno igrao. Ali ako malo zagrebete ispod površine, što film nesumnjivo čini, pojavljuje se ranjivost koju Hopkins vešto ume da iskoristi. Sve simpatije i za njegovu naviku, istinitu ili ne, da govori latinski kada ima nešto neprijatno da saopšti kardinalima, jer računa na njihovo nepoznavanje jezika. Zajedno, njihova hemija je laka i neusiljena, dok pape ulaze u neobičnu vrstu igre kroz teološke rasprave.

Puter na glavi 

Reditelj na sebi svojstven način oblikuje ovaj narativ. On se probija kroz suvoparnost vatikanske birokratije brzom, naoko ovlašnom montažom. Kroz ovu mudru dramsku vežbu ne saznajemo mnogo toga. Pitanja zlostavljanja dece i korupcije se tek naziru, ali su utišana čim je tok filma spreman da na Benedikta gleda blagonaklonije, jer bi istina o njegovoj zaostavštini mogla da pokvari ovu nežnu priču.

Ukoliko želite stvarni odgovor na pitanje šta znači biti religijski vođa danas, ovaj film vam neće dati odgovor, ali ćete uživati u voajerskom posmatranju ova dva veličanstvena glumca u strogim odeždama. Kada Bergoljo insistira da milost nije rezervisana samo za čedne, da je to hrana izgladnelima, dinamit koji ruši zidove, Benedikt se obrecne - imate odgovor za sve. Vi ste pametni, prepametni. Od svega pravite šalu.

Obojica imaju putera na glavi - Benedikt kao član Hitlerove mladeži, a Franja kao pasivni učesnik argentinske vojne hunte. Ispovest budućeg papa Franje, međutim, čujemo jasno i glasno, dok je Benediktova prošaputana, samo za kardinalove uši. Ova ispovest odigrava se, sasvim poetično, u Sobi suza, privatnim odajama pape neposredno uz Sikstinsku kapelu. U svakom slučaju, film ni približno nije zainteresovan za papsku prošlost koliko za budućnost katoličke crkve. 

Najveći deo onoga što oba čoveka izgovaraju nije za njihove, već za naše uši. Na primer, sigurno nije potrebno papu Benedikta podsećati da je Sveti Petar bio oženjen ili da sveštenici nisu morali da se zavetuju na celibat sve do 12. veka. Ovi detalji su tu zbog gledalaca.

Neočekivano duhovit, ovo je svakako izuzetan komad, koliko i glumačka bravura, koja veoma elokventno naglašava potrebu da se narodu pruži nešto u šta će verovati. Na kraju, ostaju samo dvojica starih papa koji uz pivo gledaju fudbalsku utakmicu svojih reprezentacija. Kao što bi pesnik rekao - ako si papa, moraš biti papa do daske.