„Hitlerov balkon“ u Beču: Kako upokojiti istoriju

Već 80 godina austrijska kulturna politika razmišlja kako da s balkona u bečkom Hofburgu na Trgu heroja istera Hitlerov duh, a da sačuva balkon. Upravo otvorena izložba u Muzeju savremene istorije nudi tri umetničke kontekstualizacije.

Takozvani Novi Burg je poslednji objekat koji je ubačen u arhitektonski kompleks Hofburga, niza reprezentativnih dvorskih prostora iz kojih su vladali Habsburzi.

Novi Burg je zamislio (pret)poslednji car Franjo Josip, nacrtao čuveni arhitekta Gotfrid Zemper, izvodio Zemperov asistent Karl Hazenauer, a dovršavali promenljivi timovi. Izgradnja je ispala skuplja nego što se planiralo. Radilo se četiri decenije, temelji su tonuli jer je ispod bio stari splet tunela za vojnu odbranu od Turaka i Francuza, kako kada.

Objekat savijene neo-renesansne fasade je završen tek 1913, i to kao ostatak originalnog carskog nacrta, u gradu koji se spremao za rat u kome će izgubiti imperiju.

Iako nisu znali šta bi sa Novim Burgom, sve vlasti austrijske Prve republike (1918-1938) su prepoznale vrednost balkona na središnjem rizalitu. On obuhvata masu, usisava je, zatvara sa strane, pravi monumentalnu binu koja psihološki deluje na okupljene. Pri tome i nije balkon, već altan. Razlika je u konstrukciji – altan ima vlastite nosače, stabilniji je, dok balkoni „vise“ na fasadi.

Altan Novog Burga je od samog početka bio u reprezentativno-političkoj funkciji, ali nijedna ga ne bi tako kompromitovala kao Hitlerov govor iz marta 1938.

Fotografije i filmski izveštaji s događaja, gde Hitler drži govor, a ispod njega pola miliona ljudi viče „Zig hajl!“ (na nemačkom Sieg Heil!, što znači živela pobeda), i danas gore u kolektivnoj memoriji Austrijanaca. Za njih je, još gore za svet, taj altan postao simbol dobrovoljne austrijske predaje Trećem rajhu.

Shodno tome, negativne emocije domaćih su se posle rata obrušile na altan. Stvorena je bizarna situacija, kao da je govor držao altan, a ne Hitler. Kako je vreme prolazilo, nacionalnim i gradskim vlastima sve je više smetala izdržljivost negativnih stereotipa.

Egzorcizam arhitekture

Samo se po sebi razume, da se od 1945. godine do danas više niko nije usudio da drži politički miting na tom mestu.

Uz to se pojavio i novi problem. Pokazalo se kako nije dovoljno da se altan zaobilazi i ne koristi, da se zatvori za posetioce, što on sve ove godine i jeste bio. Tako prazan je delovao još strašnije. Nacionalna kulturna politika je konstantno bila u dilemi kako izvršiti egzorcizam nad „Hitlerovim balkonom“. Tražile su se ideje, organizovale izložbe, otvarali konkursi, ali do dana današnjeg nije odlučeno ništa konkretno.

Osnivanje Muzeja savremene istorije 2018. godine u reprezentativnim prostorima direktno iza altana/balkona donelo je osećaj urgentnosti. „Kontekstualizacija“ je postala čarobna reč za taj tip problema. Ona se sve češće čuje i u odnosu na druge arhitektonske objekte i spomenike koji se doživljavaju kao neprijatni istorijski svedoci.

U praksi, to izgleda tako da se zgrada za koju se pretpostavlja da je opseda duh zle istorije „kontekstualizuje“, pretvara u lovinu slobodnih umetničkih ideja i performansa.

Na upravo otvorenoj izložbi (22. aprila) u Muzeju savremene istorije iza altana, predstavljene su tri makete koje menjaju smisao „Hitlerovog balkona“. Sve su rađene u saradnji sa Univerzitetom umetnosti iz Linca.

• Rešenje „Večna straža“ (autor Franc Vaserman) zavija srednji rizalit u potpunu crninu. Na altanskoj konstrukciji stoji veliki granitni blok iz kamenoloma u kome su radili logoraši u Mauthauzenu. Maketa deluje kao ogromna nekropola usred grada i teško da bi ukinula negativnu čaroliju tog objekta, pre bi je živu sahranila.
• Rešenje „Altan pod krovom“ (autori Rameš Daha i Fabijan Antoš) zatvara konstrukciju odozgo ogromnim blokom prozirnog pleksiglasa. Namera je da se kod posetilaca izazovu dve suprotne senzacije – da gledaju slobodno u prostor i da se istovremeno lome pod težinom bloka.

• Rešenje "Good Riddance" (autor Gabrijela Edlbauer) predviđa da se altan uvuče u zgradu i okrene ka unutrašnjosti. Ono je finansijski najzahtevnije, jer traži da se čitava konstrukcija skine i ponovo podigne par metara dalje, zaklonjena od pogleda spolja. Videli bi se samo obrisi kroz prozor koji podseća na krematorijume iz nacističkih logora. To je i po naslovu najradikalnije rešenje, u slobodnom prevodu „dođavola s njim“.

Teško je zamisliti da će i od ovog idejnog konkursa nešto biti. Sva tri projekta su izabrana po umetničkom i simboličkom efektu, a da još nisu konsultovani ni statičari, ni arhitekte, ni državne ustanove za zaštitu spomenika kulture.

Tema i dalje ostaje u domenu simboličkog upokojenja arhitekture koja smeta, ali se niko ne usuđuje da je takne iz straha da joj ne podigne atraktivnost za revizioniste.

Za posetioce Muzeja savremene istorije terasa i dalje ostaje zatvorena.

Najdalje dokle smeju su staklena ulazna vrata, ali odmah pored stoji digitalna interaktivna tabla gde mogu da napišu šta bi oni napravili s „Hitlerovim balkonom“ kad bi ih neko pitao.