Dušan Kovačević za RTS: Prepisivanje života – to bi mogao da bude podnaslov svih mojih priča

Sudbonosne 1973. godine, kada je bio na četvrtoj godini Akademije dramskih umetnosti, izvedene su njegove predstave Maratonci trče počasni krug i Radovan Treći. Dušan Kovačević od tada je u pozorištu neprekidno.

Premijere njegovih komada se nižu već više od pola veka, ali uzbuđenje i doživljaj prve premijere koji su kod njega Maratonci izazvali, nisu se ponovili.

„Tad posle premijere smo razgovarali i Borislav Mihajlović Mihiz, koji će mi celog života biti neka vrsta mentora, mi je rekao: 'Nemojte da budete sumorni, ovo vam je prva i poslednja premijera. Imaćete premijera i premijera, ako Bog dâ, a ova će biti jedinstvena jer se prvi put susrećete sa publikom.' I evo do dan danas nikad takvo uzbuđenje nije ponovljeno“, kaže Kovačević.

Prema njegovim rečima, svaka premijera je lepa i dragocena, ali ta nevinost koju imate kada prvi put uđete u pozorište i gledate svoj komad je neponovljiva.

Jubilej 40 godina Zvezdara teatra proslavlja na sceni te kuće uz novi komad Udovica živog čoveka. Zvezdara teatar je nazvao fabrikom za proizvodnju emocija, ali je naglasio i da je reč o pozorišnoj kući koja nastavlja tradiciju Ateljea 212.

„Od vremena mojih ranih studenskih dana, pa do današnjeg dana u mome osećanju pozorišta je stalno prisutno to sećanje na Atelje tih šezdesetih i sedamdesetih godina. Zapravo tad se pojavljuje jedna vrsta renesanse našeg pozorišta, oslobađa se malo tog socrealizma, oslobađa se partijske literature i može se slobodno reći i počinje jedan novi put. Jedna od bitnih prestava je Čekajući Godoa, prestava kojom je otvoren Atelje. Kao student, a kasnije i boravići 15 godina u Ateljeu, odrastao sam na tom jednom duhu, misaonosti, šarmu tih prestava. I kada sam došao u Zvezdara teatar polovinom 1980-tih godina, Atelje je već polako preuzimao drugu vrstu pozorišta“, objašnjava Kovačević.

Prema njegovim rečima, Atelje je pokušao da se uozbilji, nekome je palo na pamet da bi u tom pozorištu mogla da se igra klasičnija drama, a zapravo u tom trenutku nisu znali da se to sudara sa repertoarom Jugoslovenskog dramskog ili čak Narodnog pozorišta.

Sa svojim prvim komadom u Zvezdara teatru, Klaustrofobičnom komedijom, u novo pozorište preveo je većinu glumaca iz Ateljea. Tako počinje nastavak duha Ateljea na jednom drugom mestu.

Previše pohvala za jednog studenta?

Kako ističe, kao gimnazijalac nije ni slutio da će ikada biti pisac. U trenutku kada je došao u Atelje 212, Kovačevića su dočekali Mihiz, Mira Trailović i Jovan Ćirilov.

Kada je Mihiz pohvalio Dušana Kovačevića, Mira Trailović je upitala: „Gospodine Mihajloviću da to nije malo previše za jednog studenta?“

„Kada sam došao u Atelje on je bio kao reprezentacija Jugoslavije. Ime do imena. To su sve veliki glumci bili, već poznati u serijama, filmovima i ja sam se osećao kao dečak. Sećam se kada je bila prva čitajuća proba, okupili su se glumci, manje-više to su bile zvezda do zvezde i Bora Todorović je upitao da li je ovaj dečak napisao ovo ili sam našao to negde“, priča Kovačević.

Tako je počelo druženje sa umetnicima iz Ateljea i sa njima je proveo ceo vek. To se videlo i u predstavama i filmovima jer su retko bili bez Bore Todorovića i Bate Stojkovića.

Književni preci Nušić i Sterija

Govoreći o književnim precima, a Jovan Ćirilov poredio ga je sa Nušićem i Sterijom, Kovačević navodi da je od njih naučio mnogo od dramskoj literaturi.

„Želeo sam to da učim kad sam bio mlad, voleo da gledam te komade i na taj način sam i učio. Prve Nušićeve komade gledao sam kao jednu vrstu obavezne literature, a onda i zavoleo naročito Steriju koji mi je malo bliži zato što je u njegovim komadima bilo više gorčine nego kod Nušića“, otkriva Kovačević.

Iz tog poštovanja i ljubavi su i nastali komadi Rođendan gospodina Nušića, povodom 60 godina Nušićevog života, i kompilacija nekoliko Sterijinih komada. Kasnije, čitajući njihove biografije i baveći se njihovim životima, pronašao je zanimljive detalje koji su pokazali dodatno zašto su ta dva autora toliko bila velika i značajna u svom vremenu.

Narod smo koji voli da se smeje – i sebi i drugima

U dramskoj literaturi, kako čuveni pisac ističe, imamo vrlo malo takozvanih velikih, ozbiljnih drama.

„Po naravi smo narod koji voli da se smeje i drugima i sebi. To osećanje – nije sve crno, nije sve belo, nije sve za smeh, a nije sve ni za tugu i pošto privatno ne volim depresiju i ne volim mrak, i onda se branim smehom u svim mojim komadima i u filmovima. I da nema tog smeha, to ne bi moglo da se gleda“, smatra Kovačević.

Savremenog folklora, nečega što Vuk Stefanović Karadžić opisuje kao sadržaj koji je izašao „iz glave celog naroda“, bilo je prilično u delima Dušana Kovačevića.

„Znam pisaca koji su ispisali po kafanama romane i romane i kad se otvore vrate i prozori ujutru, ta literatura ode u vazduh. Bliskost sa narodnim jezikom je prisutna. Podnaslov moje najnovije drame Udovica živog čoveka je Prepisivanje života. I to bi skoro mogao da bude podnaslov skoro svih mojih priča, da li su filmske ili pozorišne“, navodi Kovačević.

Od ranog detinjstva imao je jednu osobinu koja se kasnije pokazala kao dragocena – voleo je da sluša razgovor ljudi: „Kao što je Andrić stalno pominjao da se nikad nije nagledao ljudskih lica, ja se nikad nisam dovoljno naslušao ljudi kako pričaju, a odrasao sam u vremenu kada druge komunikacije ni nije bilo“.

Svestranost ugrađena u DNK

Bio je na granici da se ozbiljno bavi fudbalom. I dalje izlazi na teren povremeno. Bio je uveren da će se baviti slikarstvom, ipak za oslikavanje slika koristi reči. Golubarstvo, za koje kaže da nije baš za svakoga, mu je velika strast. U posetu mu dolaze psi i mačke, gajio je skoro sve životinje.

Alergičan je na bilo koji vrstu nasilja, da li verbalnog, da li fizičkog. Lično se suprostavlja nasilju, a u pisanju to dovodi do granica tragedije ili užasnog crnog humora.

Kovačevićevi junaci su iščašeni, pomereni, apsurdni, heroji su mogući samo ukoliko su na neki način antiheroji.

„Ti junaci liče na mene. Imam jedan veliki esej o pisicima i o pisanju i mislim da svaki pisec u svom delu ispisuje svoj karakter. To je neminovno. Da li ga on vešto skriva ili je otvoren, ali većinu tih ljudi ja nosim u sebi sa svim vrlinama i manama, opsesijama, ja sam poprično i u privatnom životu opsesivan čovek. Imam preciznost koja je nepodnošljiva“, priznaje Kovačević.