Сликар Марко Кусмук добитник Награде Момо Капор

„У почетку беше реч“, каже Јеванђеље по Јовану, а писац и сликар Момо Капор је говорио да „у почетку беше линија“. На изложби „Златни пресек“ у Дому војске Србије представљене су његове слике и цртежи на којима доминира линија, а технике су различите – уље, перо, оловка. Слике је ретко излагао, свега неколико пута у Њујорку, Франкфурту, Паризу, Београду, али један је од ретких који је илустровао своја и дела других аутора.

Изложба на којој ће бити представљена Момина дела из различитих фаза његовог стваралаштва у галерији Дома војске Србије трајеће до 30. априла.

Задужбина Момо Капор постоји од 2010. и пошто је он био и сликар и писац, награда за сликарство и књижевност се додељују неизменично. Добитник овогодишње награде је сликар Марко Кусмук, а у образложењу жирија стоји да „обојица традицију разумеју као место одакле старо сија новим, оплемењеним сјајем“.

Гостујући у Београдској хроници, награђени уметник, Марко Кусмук, истиче да је и њему била битна традиција ликовног и цртежа.

„Да би саткали једну слику и да би је исконструисали, неопходан је цртеж. Неопходно је све оно што нам нуди заправо линија, оно зашто се и он везивао. Начин на који бих могао да се повежем са неким његовим размишљањем, а и није неопходно зато што и сама ширина фондације да тражи квалитета, а не искључиво само неке сличности, су у некаквом сензибилитету, у колориту, у начину размишљања и заправо у самој тој линији коју сте поменули“, наводи Кусмук.

Љиљана Капор, супруга Моме Капора и оснивач Задужбине, гошћа Београдске хронике, каже да, по њеном мишљењу, Мому Капора и Марка Кусмука повезује једна врста традиционалног сликарства, које у суштини сваки уметник има јер је оно суштина коју после надограђује, и представља свет онако како га он види.

„Традиционално, тај цртеж је у суштини основ свега, па и код Марка. Сећам се када сам први пут ушла у његов атеље пре пет година, видела сам портрет једне девојчице наслоњен на поду његовог атељеа, и потпуно сам била фасцинирана лепотом и изразом те девојчице. Као да је сишла са Моминог платна и то сам му и рекла“, додаје Љиљана Капор. У питању је био портрет Маркове ћерке.

Истиче да је била јако срећна када је после пет година Марко ушао у најужи избор и једногласно изабран за овогодишњег лауреата.

Кусмук напомиње да га је Момо Капор на неки начин „бомбардовао културом“ још од раног детињства када су му родитељи читали његова дела и да је увек желео да види цртеже којима је он илустровао оно што је написао. Тако да га је одувек доживљавао као једно, а не само као писца или само сликара.

„Живећи у 21. веку и свему ономе што нас окружује, заправо користећи се свим оним што нам нуди ово време и новим технологијама и свим тим, заправо и даље користим те традиционалне методе на неки савремени начин. А линија ће увек остати нешто што је основа свега и добар цртач ће увијек моћи да нађе неки свој начин да искаже оно што мисли“, наводи гост Београдске хронике, сликар Марко Кусмук, добитник Награде Момо Капор, који уједно позива све заинтересоване за његов рад да посете изложбу у Галерији „Сањај“ на којој су представљени његови и радови колеге Вељка Ваљаревића, као и изложбу радова Моме Капора у Дому војске Србије.