Zoran Cvijanović: Kad malo začeprkate po ljudskim srcima, opet ćete naći Čehova

Glavna nit u priči predstave Muška suza je suzdržavanje od emocija koje patrijarhat nameće muškarcu, a onda i krahovi prouzrokovani njihovim potiskivanjem. 

„To je svakako neka vrsta metafore koju je Ace Popovskih hteo da postigne koristeći dve, tri jednočinke Čehovljeve, između ostalih Medveda, Prosidbu i Krčmu na drumu, i jedan deo te najkontroveznije drame Čehovljeve, Tatjana Rjepina. Zajedno sa pisem Davidom Jakovljevićem, sastavili su jednu celovitu dramu koja je onda gurnuta u neku daleku budućnost, neku olujno doba. Tako da je ovo vreme u kome mi danas živimo, predolujno doba“, objašnjava Cvijanović.

Namera je bila da se dokaže i pokaže, dodaje gost Beogradske hronike, da i u tom nekom novom budućem, „uprostačenom svetu, stripovskom svetu“, kad malo začeprkate po ljudskim srcima, opet ćete naći Čehova. 

„Ono što je tužno i što čoveka porazi je to što vidi da u stvari se ništa nije promenilo od vremena Čehova. Evo, sad mi je neko rekao da ide jedan deo iz Galeba koji je vezan za seču šuma koji se toliko divno uklapa u ove savremene tendecije očuvanja životne sredine kao da je pisano juče, bukvalno. Tako da čoveka porazi to što u stvari shvati da se poslednjih 150, možda i 200 godina što se ljudske psihe, shvatanje života, raspoloženja, opsesija, težine života, tuge, radosti i svega zajedno nije promenilo apsolutno ništa“, dodaje.

Suština je da vam se pred publikom nešto desi

Posle toliko godina bavljanja glumačkim poslom, Zoran Cvijanović kaže da se sve svelo na to da je najveća radost kada dođe na posao, da igra predstavu i čini sve ne bi li mu se nešto te večeri desilo. 

„Tako počinjete da osećate svoju obavezu prema publici koja je potegla put da dođe to veče da vas gleda. Jer ako ste tu da im pokažete nešto što ste vežbali i uvežbavali, onda je to konzervativno pozorište, nije previše uzbudljivo i ne bi imalo neku veliku perspektivu.“

Na sreću, i mladi glumci su na neki način osetili to, tako da je ostvarena divna sinergija između nekoliko generacija koje su baveći se ovim poslom u prvi plan stavili hrabrost. 

„Znači, oni izlaze, oni su spremni, oni rade, oni su vredni, ali suština je da vam se nešto pred publikom desi. Ako se desi da vas obuzmu emocije i sve to zajedno, onda naravno vaš zadatak je da ih držite pod nekom kontrolom, da one ne pređu granice ukusa i sve to zajedno, a na to je direktno uticao moj profesor Minja Dedić koji nam je rekao da veliki glumac se tokom cele svoje karijere zaplače jednom ili nijednom“, dodaje Cvijanović.

Priznaje da to na studijama nisu razumeli, ali da sada može da potvrdi da veliki glumac treba da dovede publiku do toga da ona plače, ali on ne plače, kaže Zoran Cvijanović na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici.