„Gvozdena zavesa“: Izneverena očekivanja socijalističke princeze u bekstvu od čekića i nakovnja

Vesna Goldsvorti je rođena u Beogradu, gde je diplomirala na Filološkom fakultetu. Od 1986. godine živi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Radi kao redovni profesor engleske književnosti i kreativnog pisanja na unverzitetima u Ekseteru i Istočnoj Angliji.

Njene knjige prevedene su na dvadesetak svetskih jezika i stekle su status bestselera u nizu evropskih zemalja. Solunski anđeo dobitnik je nagrade „Robert Krošou“ i bio je knjiga godine londonskog Tajmsa.

Černobiljske jagode su serijalizovane u Tajmsu i na Bi-Bi-Siju. Roman Gorski takođe je serijalizovan na Bi-Bi-Siju, izabran je za knjigu godine britanskog knjižarskog lanca „Voterstouns“ i za specijalnu preporuku za čitanje njujorškog Tajmsa.

Roman Gospodin Ka je bio Tajmsova „Najbolja lektira leta“ i „Knjiga meseca“ Dejli mejla i LARB (Los Angeles Review of Books) i još nekoliko britanskih i američkih časopisa. Londonski Gardijan je Gospodina Ka izabrao za svoju godišnju listu „Deset najboljih književnih junaka“. Knjige Vesne Goldsvorti kod nas u prevodu objavljuje „Geopoetika“. 

U Velikoj Britaniji 10. februara objavljen je novi roman Vesne Goldsvorti Gvozdena zavesa, koji je nedelju dana ranije imao svetsku premijeru u prevodu na srpskom jeziku.

Iza gvozdenog naslova nalazi se ljubavna priča. Ćerke visokog člana komunističke partije, tipične predstavnice socijalističke princeze koja će se zaljubiti u pesnika iz Engleske i pobeći iz svoje zemlje.

Između ljubavi dvoje mladih stale su sve nijanse komunizma, zemalja Istočnog bloka i sanjanog Zapada. Zašto ste ljubavnom pričom ispričali odnos dva sveta, koje je delila gvozdena zavesa?

– Romani koji se velikom politikom bave na nivou ljubavne priče, Doktor Živago, Prohujalo sa vihorom, Nepodnošljiva lakoća postojanja, imaju posebnu snagu. I to mi je bio ideal. Dugo sam nosila sebi želju da napišem knjigu o Londonu, o vremenu kada sam ja došla u taj grad. Ta seoba je kao jedan neverovatan zaokret u životu.

Međutim, ja sam svoju priču ispričala u romanu Černobiljske jagode. Ljubavna priča u Gvozdenoj zavesi je pomalo ironičan naziv. Rekla bih vrlo ironičan naziv. Jer se ljubav i međusobna izdaja prepliću koliko u odnosu dvoje ljudi, toliku i u odnosu Istoka i Zapada. Istočne i zapadne Evrope.

Možda je iz naše današnje perspektive normalna upitanost, da li u novom milenijumu nekog uopšte interesuju godine prošlog veka i podeljenost sveta na dva bloka? Mislite li da će zapadna publika vašu priču razumeti više kao fikciju, a menje kao realnost?

– Ja sam pretpostavljala da će tako biti dok sam pisala roman. Međutim, prve i zaista odlične kritike koje sam dobila pred izdanje engleskog originala (srpsko izdanje je svetska premijera, ali u prevodu). I prve britanske kritike: Tajms, Sandej tajms, Spektejtor, zatim irske kritike, irski Indipendent, sugerišu da nije tako.

Roman je na neki način pronašao samu žicu, puls samoispitivanja i preispitivanja ovde. Sećate se da su pad Berlinskog zida analitičari nazivali trijumfom Zapada, krajem istorije. A nije bilo tako. Istok je postao u međuvremenu mnogo zapadniji, a Zapad mnogo istočniji.

Zato kada se govori o Gvozdenoj zavesi citira se najviše to viđenje Britanije osamdesetih. To vreme kada sam ja stigla ovde. Taj povratak na vreme ravnoteže sila. Ovde je Margaret Tačer na vrhuncu moći, u Moskvi su prvi dani Gorbačova na vlasti. To je sada veliki povod preispitivanja ovde. Da li su uradili pravu stvar? Šta je moglo drugačije?

Tako je roman ovde udario u živac ovom svojom ironijom. Naravno, dolazeći iz Beograda ja ne mogu ništa drugo, nego da budem ironična u tom sukobu Istoka i Zapada.

Svet je danas sve više podeljen na bogate i siromašne, a ovaj roman jeste i priča o klasama.

– Postoji ubeđenje, posebno u Engleskoj, da su oni jedino klasno društvo u Evropi. Međutim ja smatram da klasnih podela ima svuda i da se one pokazuju različito. Jedna od tema Gvozdene zavese je upravo socijalistička nova klasa.

Ja sam odrasla na Dedinju šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka i bila sam u situaciji da vidim kako se ta nova klasa razvijala kod nas. Princeza socijalizma u romanu udaje se za čoveka koji je na neki način i njena suprotnost i njeno ogledalo. On je pripadnik više srednje klase, ali osiromašene intelektualne više srednje klase.

Taj kontrast između večitog studenta i pesnika koji živi u studenskim domovima, i sveta iz koga moja junakinja dolazi je upravo osnov za mnoge druge sukobe u Gvozdenoj zavesi.

Gvozdena zavesa je roman i o državi i porodici, ali i o osvajanju slobode. On postavlja pitanje koliko su deca komunizma bila spremna u osvajanju slobode da se suoče sa svetom kapitalizma.

– I ovde je reč o kontrastu. U Britaniji deca napuštaju roditeljski dom sa 18 godina. Odlaze da studiraju, podižu studenske zajmove. Od roditelja ne očekuju nikakvu pomoć posle toga, ali nikakvu pomoć i ne pružaju.

Na istoku Evrope situacija je potpuno drugačija. Međusobna pomoć roditelja i dece mnogo znači. Međutim, ne treba zaboraviti teret očekivanja, kontrole. Činjenica da uđete u četvrtu deceniju života kao dete. To je za Milenu moju junakinju središnji prelom u romanu. Ona prvo beži od oca, da bi nešto kasnije iskoristila očevu moć da kazni muža.

Jedan od predložaka mog romana je Euripidova Medeja. To je tragedija koju sam studirala na beogradskom Filološkom fakultetu i to je bilo moje prvo ispitno pitanje. Prvog ispita koji sam u životu položila. I zanimljivo da se vraćam na tu temu četrdeset godina kasnije.

Rejčel Kask jedno od vodećih pera severne Amerike, je u svojoj recenziji napisala da je neverovatno koliko je sudbina socijalističke princeze predodređena i nalik na sudbinu Euripidove Medeje. Upravo znači ta neka paralela sudbine u staroj Grčkoj i sudbine u jednom ideološki zatvorenom društvu je nešto što pokreće ovaj roman.

Koliko je svet privilegija negovan u komunizmu, ono što je određivalo vašu junakinju?

U potpunosti. Roman se vrti oko toga da ona i njeno društvo u početku idealizuju Zapad i slobode Zapada. Svaki detalj njihove odeće, njihovog životnog stila dolazi sa Zapada. Međutim, stalno se žale na mrtvilo života, dosadu na Istoku. A njoj gubitak privilegija postaje jasan onog trenutka kad stigne na Zapad.

Problem gubitka privilegija je centralni, ali nije problem samo u tome. Ona je bila spremna da zameni privilegije za slobodu. Njena kriza, lična kriza nastaje onog trenutka kada shvati da sloboda na Zapadu nije ono što je ona zamišljala. Znači, kriza je pitanje slobode, a ne privilegija.

Sloboda kao privid je centar ovog romana i tu je negde i tema ogledala. Da su Istok i Zapad u Gvozdenoj zavesi ogledalo jedno drugog. I da se sličnosti nalaze tamo gde ih najmanje očekujete.

Velika je čast postati član Kraljevskog književnog društva. Kako ste doživeli taj događaj?

– To je bila ogromna i, zaista, neočekivana čast. Ja sam pre dve decenije kada je objavljena knjiga Izmišljanje Ruritanije 1988. godine postala član Britanskog udruženja književnika.

Kraljevsko književno društvo je nešto sasvim drugo. Prvo, neuporedivo je manje. Bira se jako malo članova i to na jedan dosta tajnovit način. Naime, nove članove predlažu sadašnji članovi i biraju tajnim glasanjem. I Statut traži da to budu vodeći savremeni književnici u Britaniji tog trenutka. Ja sebe nisam tako doživljavala. Tako bi mi bilo čudno da me sada neko opiše kao vodećeg savremenog književnika u Srbiji.

Kada ste na ivici dva sveta, onda sebe vidite kao autsajdera i u jednom i u drugom. To je sa te strane bilo neočekivano. Sa druge strane, meni je u prirodi da stalno preispitujem to što radim i uvek mislim mogu bolje.

Onog trenutka kada se u knjigu članova Kraljevskog knjižvnog društva potpišete Bajronovim perom i znate da će vam tu ime ostati za večnost, onda to zaista nešto znači.