Ни црно ни бело, видео-игре могу бити и корисне и штетне – кључ је у мери

Ноћну мору већине родитеља звану „видео-игре“ научници из Немачке, Холандије и Шведске довели су у питање. Запитали су се да ли игрице баш увек имају негативан утицај на мозак.

Истраживање је показало да је коефицијент интелигенције деце, која су играла видео-игре, повећан за 2,5 поена. То је утврђено на основу задатака који су мерили разумевање прочитаног, визуелно-просторну обраду, памћење, флексибилно размишљање и самоконтролу. Тиме је теорија о лошем утицају игара знатно пољуљана.

„То јако зависи од тога колико ће то дете играти игрице и какав је садржај играти. Генерално може се рећи да се данас зна да играчи могу развијати особине као што је сналажење у простору, боље памћење, решавање логичних проблема, боља координација“, каже стручњак у гејминг индустрији, Тони Ричард Кризоли.

Истраживање европских научника само је једно од многих. Тако имамо и резултате који показују другачију слику.

„Они мењају реалан свет за вирутелни свет и то је проблем. Да ли повећава количник интелигенције то не могу да кажем. Чак и да повећа за два поена, како неко тврди, мислим да је већа штета. Већ дуго година се зна – дете које пуно гледа у екран има смањене дубоке регије мозга, конкретно хипокампус, што је важно за просторну оријентацију, за меморију, за контролу емоција“, наводи неурофизиолог, Рајовић Рајовић.

Наука показује и да различити садржаји, као и време проведено уз њих, утиче на когнитивни развој. Има игрица које развој подстичу, али и оних које га ометају.

„Негативни утицај имају све игрице које имају негативан садржај. То су игрице које имају насилан садржај или садржај који није прикладан за децу. А позитиван имају све игрице које имају логичких садржаја, где ви решавате неке проблеме, пузле, где игрица подстиче памћење“, истиче Кризоли.

Али шта се дешава у мозгу детета док игра игрице?

„Кад игра игрицу и пређе један ниво, тог тренутка док прелазе ниво деца су у допамину, који је јак неуротрасмитер. Пређу ниво – мозак даје награду у виду хормона среће – серотонина и окситоцина. Онда опет иде допамин други, трећи, пети ниво... И сваки пут мења циклусе тих хормона. То су јаки хормони и онда кад изађу у реалан свет њима је досадно. То је тај механизам“, објашњава Рајовић.

Хормонске промене, промене у понашању, агресивност, расејаност, губитак фокуса, све су то последице о којима се годинама прича.

Упркос истраживањима која указују на позитиван утицај игрица на когнитивни развој деце, страх од негативних страна не јењава.

Са једне стране, повећава се број малолетних зависника од видео-игара који су на лечењу. Са друге, видео-игре се користе у терапији за мултиплу склерозу. Стручњаци тврде да поједине игрице могу помоћи и у борби против деменције, па се саветују старијима.

Оно у чему су сви сагласни јесте да је важно надгледати које игрице деца играју и ограничити им време проведено пред екраном.