Мухарем Баздуљ: Нису се све комшијске приче завршиле негативно, неки људи су сачували људскост

Роман Мухарема Баздуља „Лимени лијес за Заимовић Зејну“, који је недавно овенчан наградом „Владан Десница“, ове године је био у најужем избору свих најзначајнијих књижевних награда. Гостујући у Културном дневнику, Баздуљ је говорио колико му значи награда коју су му доделиле колеге писци и шта му је била инспирација за награђени роман.

Признање сте добили и од колега писаца који су вам доделили ову велику награду „Владан Десница“. Колико ова рецепција вашег дела од колега значи Вама као писцу и на који начин?

– Значи ми много, искрено. Ја сам имао ту специфичну ситуацију да прво доживите једну радост да уђете у финале, па онда доживите фрустрацију да из тог финала изађете као губитник, неколико пута. И онда у тој хронолошки последњој награди, која закључује књижевну сезону, напокон ви будете добитник.

И сад без икакве куртоазије, управо због ове специфичне ситуације да су чланови жирија такође писци, такође људи који у свом властитом искуству имају ту специфичну ауторску позицију, коју ја заиста на најелементарнији људски и ауторски начин ценим, мислим свих њих девет, али рецимо да кажем Владимира Табашевића, Горана Гоцића, Вулета Журића и тако даље, и Душана Ковачевића као председника, да од њих девет, осам је гласало за мене. То је за мене велика и приватно и ауторски сатисфакција. И даје ми једно, да тако кажем, додатно ауторско самопоуздање, да су баш ти људи од једне, чини ми се, респектабилне продукције у прошлој години изабрали моју књигу.

Причу романа градите из угла босанског предратног комшилука. На неки начин он је и реконструкција једног, да тако кажемо, изгубљеног света, али управо младић који одраста у једном таквом комшилуку је ваш јунак. Како бисте га дефинисали? Шта можемо рећи шта је његово велико дело у овом свеопштем балканском хаосу?

– Ја сам роман започео са идејом да то буде више роман атмосфере него роман радње. Мене је занимало тај, што Ви кажете, босански комшилук… Имам једну анегдоту коју волим да причам и коју често људи узимају као врсту теста. Моја породица, када смо одлазили на море, пре рата, ми бисмо увек комшијама оставили кључ да заливају цвеће док ми нисмо ту. И то је био неки симбол, чини ми се, потпуно аутентичног поверења. И онда та врста поверења у комшилуку је изгубљена после. Чак није морала имати везе, једноставно, људи су били ближи једни другима.

И ја сам кренуо да пишем то и онда сам, то сам исто поменуо у неколико разговора, потпуно случајно сам негде у свом комшилуку, новобеоградском, срео човека који ме препознао са, чак не са телевизије, него са Јутјуба, који живи у једној прекоморској земљи и он ме позвао на пиће. Он ми је испричао своју животну причу и удар његове животне приче је био тај један детаљ који је мени био незабораван и опсесиван.

То је био тај момент где се он нашао у ситуацији да у време почетка рата, почетком 1992. када више нема никакве могуће комуникације између Београда и Србије и овог дела Босне и Херцеговине који контролише власт армије Босне и Херцеговине, да не кажем муслиманска власт, на ВМА лежи једна његова комшиница муслиманка која умире.

Али овај човек се потрудио, без икакве обавезе, осим унутрашње обавезе, да тој жени обезбеди сахрану. И ја сам онда схватио да тај мој роман атмосфере може да има и, условно речено, интригантну причу, да има заплет. Онда сам тај заплет, који ми је тај човек несебично испричао и на неки начин даровао, уградио у своју књигу.

То је чини ми се тај један детаљ који постоји који није јединствен, имате ви у рату у Босни сличних примера, али мени се чини, често када се говори баш о рату у Босни, има оних чуваних анегдота кад је на суду у Хагу неко рекао, овај као био добар човек, док се није одао геноциду.

Али хоћу да кажем нису све комшијске приче завршиле негативно. Неки људи су сачували ту људскост. И мени је било стало, управо зато што је у нашој епохи фокус на негативним примерима и на лошим причама, да испричам једну причу о доброти.

Ваш јунак некако бежи од себе, бежи од свега, ако човек уопште може да побегне од свега. Може ли наша књижевност да побегне од ратних тема и да ли се слажете са тврдњом неких критичара да је тек сада дошло време да можемо на прави начин да говоримо о литератури која нас суочава са темом рата на тлу бивше Југославије?

– Пре можда неколико година Гонкурову награду, највећу француску награду, по којој је и моделована Нинова награда, добио роман о Другом светском рату. Ви имате и у руској књижевности, и у енглеској, романе који се тичу једног рата који се завршио пре 80 година. Наш рат је много свежији, а оно што би било погрешно је да је то једина тема. Али исто тако би било погрешно да је то тема која се потпуно избегава.

Тако да се прошле године десило да је та тема рата деведесетих била у фокусу, а већ мислим да ће ове године вероватно кренути друго. Заиста, то сам често пута истицао, генерално унутар српске културе и српског друштва, мислим да српска књижевност досеже неке значајне стандарде и кад би нам неке друге области социјалног живота биле добре као што је добра књижевност, мислим да би нам генерално друштво било боље.