Вајар Небојша Савовић Нес, добитник Награде за животно дело УЛУПУДС-а

Ваше монументалне скулптуре и споменици у јавним просторима налазе се у бројним градовима, пре свега у Вашем родном Горњем Милановцу. Кога сте све овековечили на тај начин и шта Вам је оно најважније?

– Милановац је карактеристичан и по Обреновићима и по Карађорђевићима. И некако смо, ако могу тако да кажем, наша средина је помирила на неки начин две династије. Милановац носи име по Милану Обреновићу, а кнез Александар Карађорђевић је 1853. основао град. И обојици је постављен споменик у центру Милановца и те камене громаде сам ја, сад не могу тачно ни да се сетим које године, исклесао. Између њих је ауторитативни Војвода Мишић.

Споменик који ми је најдражи у мом крају, то је кнегиња Љубица која је у једном контрапосту ослоњена о стуб куће и чека да се однекле њен Милош врати.

Познати сте и по рељефној орнаментици Храма Светог Саве. Њу сте радили по цртежима Александра Дерока. Радили сте чак 18 година. Како се сада сећате тог периода?

– Требало је да дођем, на препоруку својих пријатеља и сарадника из области камена, да неких три месеца проведем на Храму, а ето, остао сам 18 година. И било је заиста јако обавезујуће кад прочитате коментаре чудесног Александра Дерока који је истраживао нашу средњовековну уметност и од тих малених рељефа, од тих минијатурних ремек-дела средњовековног стваралаштва, он је то све транспоновао у димензију једног великог храма.

Али оно што је јако значајно то је да Храм није велики димензијом. Храм је велики својим значајем и велики је својом лепотом. Било је неколико узора чувеног Грасија који је био професор мог професора, и ја сам се трудио да то Грасијево разумевање Дерока применим и на сопственом делу.

Оснивач сте две важне манифестације у Горњем Милановцу. То је Бијенале минијатуре и Ликовна колонија 'Мина Вукомановић-Караџић'. Колико су те манифестације важне за ваш град?

– Ја сам увек говорио да је мисија културе од велике важности. Кад сам се по завршетку Академије вратио у Милановац, где сам себи направио услове у којима могу да радим, а јасно вам је да за вајара нису подесна никаква поткровља и неки импровизовани простори, поготово кад је камен у питању, говорио сам увек да је значајно правити ту мисију културе. Некако скренути пажњу на значај онога што ми радимо.

Били смо гладни догађаја у малој средини, онда смо се у маленом атељеу мог пријатеља, сликара Милана Милетића, нас двојица смо се договорили. Тај атеље више не постоји, он је давно срушен и био је заиста минијатуран, али смо у њему договорили један велики пројекат. То је тада било нешто по узору на једну сличну канадску манифестацију на којој смо учествовали. То је онда била југословенска изложба, а од треће је кренула да буде међународна.

Шта следеће припремате?

– Увек постоје нове скулптуре, оне су наравно на темељима неких претходних, то је логично да уметник има неки континуитет. У сваком случају то је то – камен. Ја сам у свету камена и то је један специфичан атеље у којем ја читав дан радим. Тренутно би требало да буде једно значајно попрсје у Сирогојну, онда то су неке амбијенталне скулптуре у неким фирмама и наравно, стално присуство на изложбама, то су те галеријске скулптуре погодне за наступе.