Dr Bojan Jovanović: Biti Evropljanin i kosmopolit ne znači odricati važnost pripadanja svojoj naciji

Autor je antropoloških dela, izdvajamo neka od njih: Srpska knjiga mrtvih, Magija srpskih obreda, Tajna lapota, Duh paganskog nasleđa, Karakter kao sudbina, Klopka za dušu, Govor pećinskih senki, Bliskost dalekog, Sudbina i magija, Prkos i inat, Rečnik javašluka, Ljubav i opraštanje, Igranje s ništavilom, Pamćenje i samozaborav, Svetovi antropološke imaginacije, Antropologija zla, Onirički kod, Kraj ambisa, Skriveni čovek...

Snimio je više od četrdeset alternativnih filmova i objavio jedanaest knjiga pesama. Važan aspekt njegovog književnog rada čine tematski eseji i tekstovi o domaćim i inostranim piscima.

Čovečanstvo je već nekoliko meseci suočeno sa novim zlom, zvanim pandemija koronavirusa. Kakvo je antropološko tumačenje situacije u kojoj smo se našli?

– Sutuacija koju smo do sada poznavali samo iz literarture, postala je naša stvarnost koja je pokazala da ono što smo znali nismo i spoznali. Upoznajući prirodu opakog virusa plaćamo to iskustvo zbog neblagovremenog i neefikasnog reagovanja brojnim i nepotrebnim ljudskim žrtvama.

Epidemija, poput svake bolesti, prisilno zaustavlja uobičajeni život i narušava postojeći poredak. Tada se i donose posebne mere sa ciljem uspostavljanja kontrole nad tom situacijom, ali čija restriktivnost legalizuje neredovnost, odnosno vanrednost postojećih okolnosti.

Nesumnjivo je da je ovo stanje krize koja, od starogrčkog κρισης (krizis), znači prvenstveno presudnost za dalji život, pa u tom smislu podrazumeva i preispitivanje dotadašnjeg puta i sagledavanje mogućnosti prevazilaženja nezavidnog stanja.

U simuliranim periodičnim krizama, u vidu tradicionalnih praznika, zastoj i preokretanje važećeg sistema vrednosti praktikuje se da bi ojačali postojeći principi, pa nije isključeno da će i nakon pandemije postojeći poredak samo da ojača i da se ništa bitno neće promeniti.

Međutim, planetarna kriza kao prinudni zastoj zbog pandemije nije samo presedanje na usputnoj stanici, već i mesto suočavanja sa raskršćem odakle možemo krenuti i nekim drugim nagoveštenim putem.

U knjizi Antropologija zla govorite o kulturnim, socijalnim i religijskim aspektima zla, ali i upozoravate da ono još uvek nije izreklo svoju poslednju reč. Šta se krije iza tog upozorenja?

– Reč je o neprepoznavanju negativiteta koji se ne javlja samo kao spoljašna, već i unutrašnja opasnost. Iskušenje sa novom virusom je, po svemu sudeći, došlo iz prirode, odnosno životinjskog sveta odakle će nam i ubuduće vrebati opasnosti, ali su ljudi izloženi još većim opasnostim koje potiču od njih samih u vidu njihovog potisnutog psihološkog i socijalnog negativiteta.

Pokazuju to i aktuelni događaji u SAD, zemlji sa najvećim brojem umrlih tokom pandemije. Nesrećni crnoputi Džordž Flojd, iako inficiran koronavirusom imao je asimptomatsku kliničku sliku i nije bio zarazan, ali je pao kao žrtva rasističkog virusa oličenog u prekomernoj i brutalnoj fizičkoj sili policajca koji ga je ugušio stajući mu kolenom za vrat.

Njegova smrt je izazvala širom Amerike višednevne masovne proteste protiv rasizma koji je samo jedan od činilaca duboko polarizovanog američkog društva u kojem je socijalno nezadovoljstvo latentni negativitet koji ga može dovesti do dezintegracije.

Taj protest dolazi, dakle, kao krik poniženih čije nezadovoljstvo povlašćeni nisu primećivali i hteli da čuju.

Ukoliko bi se globalizam ostvario na takvim osnovama nejednakosti i vladavine enormno bogate manjine nad siromašnom i porobljenom većinom, čovečanstvo bi se našlo u kandžama razularenog neoliberalizma i ubrzo suočilo sa posledicama njegove tamne strane iskazane i poslednjom reči velikog zla.

Vaše delo Pamćenje i samozaborav podseća nas na to da baštinimo duh paganskog nasleđa i ukazuje na značaj tradicije kao potvrde kolektivnog identiteta. Kakav je to fenomen istovremenog pamćenja i zaborava?

– Iako smatramo da pamtimo samo ono što držimo u svesti kao memorisane sadržaje svog saznajnog iskustva, pokazuje se da smo upamtili i ono čega se ne sećamo i da je zaborav samo dublja forma pamćenja.

Na tom pamćenju se zasniva funkcionisanje jezika koji nam omogućuje da se svesno i voljno sećamo doživljenog kao semantičkog pamćenja oslobođenog emocionalnog naboja koje karakteriše epizodijsko memorisanje pozitivnog ili negativnog iskustva.

Prirodni proces taloženja našeg iskustva i doživljaja karakteriše pretvaranje epizodijskog u semantičko pamćenje. Takvo pamćenje imaju pripadnici nekad porobljenog naroda koji su nakon određene vremenske distance memorisali bolan period svoje istorije vezan za okupatore.

Autoritet kulture ima veliku moć da opraštanjem, koje podrazumeva i pokajanje, ubrza taj proces oslobađanja epizodijskog pamćenja od negativnog, osvetoljubivog emocionalnog naboja.

Međutim, prisilno zaboravljanje bolnog ikustva dovodi samo do njegovog potiskivanja. Pod uticajem komunističke i titoističke ideologije, pokušano je u ime viših interesa da se isprogramira zaborav genocida nad Srbima u NDH, ali se pokazalo da je traumatično istorijsko iskustvo samo potisnuto i da je u trenutku obnavljanja ove države na istovetnim ustaškim osnovama izazvalo bunt i oružani otpor srpskog naroda.

U antropološkim ogledima pod nazivom Okolni put pišete o tome da o stanju u kulturi najbolje govori povezanost ličnosti i kulture. Kako biste nam to objasnili?

– Svako društvo svojom kulturom utiče na formiranje pojedinca koji tako postaje njegov reprezent u načinu govora, praktikovanja i pridržavanja važećih pravila i kriterijuma na putu svog samopotvrđivanja.

Kultura je na tom planu represivna, pa je pred pojedincem veliki izazov da po cenu primarne neugodnosti, vezane za često ne mala samodricanja potrebna da reši sve postavljene obrazovnovaspitne zadatke, dođe do statusa i mogućnosti da u kulturi potom doživi i zadovoljstvo.

Ukoliko se zapostave ti kriterijumi i društvo dozvoli da se umesto znanja, kupovinom diploma ono simulira, onda se suočavamo sa gubljenjem moralnih vrednosti i pojavom „diplomiranih primitivaca“ na koju je svojevremeno još Slobodan Jovanović skrenuo pažnju, a koja je danas, uz bestidno partijsko zapošljavanje, uzrok i mnogih drugih kulturno-patoloških fenomena u našem društvu.

Da li je važnije težiti konačnim odgovorima ili pronaći veru u sopstveni identitet?

– Ma koliko težili nekim konačnim rešenjima, uviđamo njihovu relativnost u kontekstu životnih promena. Čini se da najveće iskustvo privremenosti iluzija stičemo kritičkim sagledavanjem sebe i naivnog verovanja da smo ono što tvrdimo da jesmo, jer nas život gotovo preko noći ume da demantuje i podere masku kojom smo se predstavljali.

Ono što smatramo svojim identitetom je rezultat našeg samostvaranja u procesu individuacije, ali privremeni kompromisi koje činimo postaju i trajno obeležje našeg samoizneveravanja do samozaborava u kojem gubimo moralnu snagu za autentično samopotvrđivanje.

Prihvatajući neizbežne promene možemo sačuvati sebe i biti ono što jesmo postupno gradeći svoj identitet harmonizovanjem njegovih činilaca do najviših nivoa opštosti. Biti Evropljanin i kosmopolit ne znači, dakle, odricati važnost pripadanja svojoj naciji.

Iz tog osećanja i proističe vera u sopstveni identitet koja nam omogućuje potvrđivanje životnog paradoksa da se menjamo, a ostanemo isti.

Hoćete li nam otkriti da li osim pisanja poezije postoji još neko mesto Vašeg mira?

– Jedna od tih oaza su snovi kojima se bavim, tragom svog Oniričkog koda, nastojeći da ih razumem i protumačim. Mir nalazim u drugačijem kretanju kada mogu bez fizičke aktivnosti putovati kroz svet oniričkih iskustava.

Upravo sam se vratio sa jednog takvog zanimljivog putešestvija, tumačeći Snove Vladete Jerotića. To je rukopis poslednje knjige koju je ovaj naš veliki psihijatar, psihoterapeut i intelektualac napisao i zaveštao da se posthumno objavi.

Kao skriveni literata, on se u ovoj knjizi, koja bi tokom leta trebalo da bude dostupna čitaocima, potvrđuje kao izuzetan prozni pisac, što dokazuje i moju tezu da su snovi u ovakvoj formi, kreativnog transponovanja oniričkog doživljaja u literarni tekst, i književni žanr.