Атеље 212 Дан позоришта обележава изложбом фотографија Вукице Микаче – Нису глумци били захтевни, ја сам

Петар Краљ звао ју је Вукица Сликача. Тридесет година на њеним фотографијама трају успомене Атељеа 212, позоришта које је одлучило да изложбом њених фотографија обележи рођендан. Вукица Микача Ловрен каже да је, захваљујући фотографијама са глумцима овог позоришта, стигла до Њујорка, а да су је, у моментима слабости, од одустајања спасавале управо речи Петра Краља.

Атеље 212 обележава Дан позоришта изложбом фотографија Вукице Микаче Ловрен Успомене и премијером комада Јунаци доба кризе Вила Арберија у режији Андрее Пјевић.

Пред објективом Вукице Микаче глумци Атељеа 212 стоје 30 година. Многе је гледала како сазревају, а неке и како старе.

Приликом позирања, како каже, захтевнија је била она: „Деведесет одсто њих није било захтевно, ја сам била захтевна. Неки су радо пристајали на позирања, а некима сам ишла на живце, рецимо, Бата Стојковић се увек питао ко је мене ћораву запослио“, сећа се Вукица Микача истичући да ни такве примедбе не требати узимати озбиљно јер су то „штосови из Атељеа“.

Према њеним речима, у неким кризним ситуацијама када је разматрала да одустане, да престане да се бави фотографијом, снагу би налазила у речима Петра Краља, то јест надимка Вукица Сликача који јој је дао.

Посао фотографа није лак и носи бројне изазове.

„Није баш лако вући опрему и бити све време креативан, али лако је кад се ради рецимо из љубави и са људима које волиш. Моје станиште био је Атеље, уопште театар, сомотска завеса“, истакла је гошћа Београдске хронике.

Када знате шта желите, не морате много да шкљоцате

Рад у Атељеу и сарадња с глумцима уметници је донела фине успомене, размене љубави, али и пословне успехе: „Стигла сам до Њујорка, Музеја примењене уметности, Музеја позоришне уметности“.

Вукица Микача открива да није потребно много пута шкљоцнути када се припремите и знате тачно шта желите: „С обзиром на то да ја нисам ни папарацо, ни репортер, код мене је све промишљено. Ова колекција у Атељеу, то су, у ствари, све позиране фотографије. Има ту костима из разних представа, све је везано за Атеље. То је једна мала успомена, да се сетимо, Гаге Николића, Муција Драшкића, Мире Траиловић, неких људи којих нема“.

Веома ретко се дешавало да се нека фотографија Вукици допадне, а да глумац или глумица нису задовољни. Глумци су, како наводи, понекад мало лењи, а када су у питању њихова очекивања издваја карактер, унутрашњу емоцију.

„Фотограф треба да уме да говори и да покаже своју емоцију, а онда ћеш добити и од другог емоцију. То је можда разлика између мене и других фотографа“, објашњава уметница.

Током богате каријере, Вукица Микача сарађивала је и са Слађаном Милошевић. Избор њених фотографија поп принцезе може се видети на изложби у галерији „Марш“, а у Лубардином легату 15 фотографа, међу којима је и Вукица, изложило је своја дела.

Све три изложбе трају до краја године.

Омиљена фотографија Вукице Микаче је „ренесансна“ Тања Бошковић, која ју је и увела у Атеље 212: „У Атеље нисам ушла преко везе, него сам случајно дошла да урадим нешто за новине и та фотографија постала је антологијска. Десило се чудо“.