Trubač Dejan Petrović otvoreno o prevazilaženju anksioznosti posle saobraćajne nesreće

Gost RTS Ordinacije, trubač Dejan Petrović govorio je o saobraćajnoj nezgodi koju je doživeo 2. avgusta 2017. godine.

„Uvek volim da naznačim da je bio Sveti Ilija, jer negde smatram da su mi on i Gospod Bog sačuvali glavu na ramenima i ostavili me među živima“, kaže Petrović.

Kako se sve dogodilo

„Uvek uzdahnem kada se setim toga. Dogodilo se tako što je leto, sezona, sviralo se non-stop, pun gas, svaki dan su maltene bile neke svirke. To je bilo negde tri sata popodne. Tunel, kada izađete, sa desne strane vam je manastir Nikolje, znači bukvalno taj mali tunel, ja kako sam ušao, ja sam zaspao. Kroz celi tunel sam vozio spavajući, srećom u mojoj traci. Kako je auto polako počeo da silazi sa puta, ja sam imao te senzore da on pišti, da me upozorava da koči sam, međutim problem je bio kako sam ja uzjahao na taj betonski stub, mene je motor, da je bilo proširenje, ja bih stao jer sam se probudio u sekundi i počeo da kočim, međutim mene je motor prevagnuo zbog težine“, navodi Dejan detalje nesreće i dodaje da se više puta prevrnuo tako da su sva stakla na kolima popucala i auto je bio toliko uništen, da je mogao samo da ga proda na otpad.

Detaljno je opisao da se seća svakog udarca i da je to trajalo možda između deset i dvadeset sekundi i da nije mogao da veruje da je ostao živ, kada je video gde je sleteo. Prošao je bez ozbiljnijih povreda, jedino što je imao je ogrebotina na nozi jer je nosio šorc i modricu na ruci.

Najveći šok je doživeo kada je izašao iz automobila na asfalt, nije mogao da pije vodu, nije mogao da zapali cigaretu i nije imao nikakav osećaj. Samo se smejao, kao da se ništa nije dogodilo. Želeo je da odmah ode u bolnicu, pošto mu je bilo čudno da se ništa ozbiljnije nije desilo od tolikog prevrtanja.

Na putu ka bolnici, počeo je da mu otiče stomak, pa je pomislio da ima unutrašnje krvarenje, ali je to zapravo bila posledica straha i stresa. Kada je ušao u bolnicu, počeo je da peva, ni sam ne zna zbog čega. Imao je problem i sa spavanjem, sanjao je stalno to što mu se dogodilo i vremenom je uz pomoć stručnjaka sve to prevazišao.

„To je jako jedan veliki šok za mene. Dosta onako stresnih situacija u životu je bilo, taj udes, kasnije korona i negde u koroni zbog svega toga da li će biti posla, šta će biti sa ljudima iz orkestra, onda sam dobio anksioznost. Ovo prvi put u javnosti pričam, pričam masi ljudi. Iz kog razloga? Iz razloga što masa ljudi ima anksioznost, a ne može da je prepozna i ne zna šta je. Međutim, ja kasnije kada sam krenuo da pijem terapiju i ko je izmislio terapiju za anksioznost, ja bih mu spomenik digao, najveći koji postoji.”, iskren je bio Dejan Petrović.

Prisetio se da je dugo imao problema da dođe u televizijsku emisiju, imao je strah da izađe na binu, da se obrati publici, dok ne prođe nekoliko pesama, da stupi u komunikaciju sa nepoznatim ljudima. Vremenom, uz pomoć terapije, ti problemi su nestali i sada potpuno normalno funkcioniše. Probleme sa anksioznošću je imao i pre nesreće, ali nije bio svestan toga.

Kako su izgledali meseci posle nesreće

„Meni je tek posle desetog dana, petnaestog sam ja u stvari shvatio šta sam zapravo doživeo. Prvu noć je bio pakao. Na svaki, bukvalno svaki sekund zaspim, odmah čujem to pucanje u autu. Tako da, negde malo, pomalo sam se oslobodio toga, ali mi je dugo trebalo da se vratim da spavam u autu.“

Da li li je potražio pomoć stručnjaka posle nesreće?

„Jesam. Najviše mi je pomogao razgovor sa suprugom, jer me ona najbolje poznaje i molitva u crkvi, vera. Pošto ja kad sam iskočio iz auta sam video zid od dvorišta manastira Nikolje i monahinje i mi smo već posle jedno pet, šest dana otišli u manastir i odneli prilog i dosta mi je molitva pomogla. Crkva, manastir, išao sam i to mi je baš pomoglo“, naglašava Dejan.

Prvi napad panike

„Bio sam sa mojim drugom sa kojim pijem, maltene ceo život kafu. Sedeli smo u kafiću u kojem sedimo maltene svako jutro kada sam ja u Užicu. Bilo je prelepo, sunčano, sedimo u bašti, pričamo, smejemo se. Samo sam u jednom momentu osetio neki naboj straha i samo su mi se odsekle noge. Prvi put se susrećem sa tim i ne mogu da opišem, ostao sam bez glasa, nisam mogao da pričam, bila je puna terasa, samo sam želeo da se negde sklonim sam, uleteo sam u toalet, počeo da se umivam i u momentu mi je proradio mozak da imam panični napad“, objasnio je Dejan.

Kada je stigao kući supruga je shvatila da je doživeo napad panike i uskoro se obratio psihijatru koji je porodični prijatelj. Bilo mu je mnogo lakše posle razgovora i on mu je odmah dao dijagnozu, a brzo je osetio boljitak. Prošlo je nepuna dva meseca od početka uzimanja terapija do trenutka kada se osetio bolje.

Šta je trauma, a šta stres

Psihološkinja Snežana Mrvić, sa Instituta za mentalno zdravlje, objašnjava da ono što se dogodilo Dejanu Petroviću je trauma i takvo stanje treba razlikovati od onoga što se zove stres.

„Stres je nešto što mi svakodnevno imamo i svakodnevno proživljavamo. Trauma je nešto mnogo jačeg inteziteta, znači nešto kao što je saobraćajna nesreća, nešto što se nekome lično dogodi, pandemija korone je bila jedna trauma, ratne situacije su trauma. Znači, sve ono što smo i mi preživljavali svih ovih godina, to su neka traumatska iskustva koja kada osoba doživi i ako krene reakcija na stres, ako krene odmah, to je nešto što se zove akutni stres“, napominje psihološkinja.

Međutim, ako to potraje mesec dana sa svim flešbekovima, snovima i sa strahom da se možda prođe pored mesta gde se trauma dogodila, to sve liči na nešto što se zove posttraumatski stresni poremećaj. Kako napominje Mrvićeva, porodica igra bitnu ulogu u prevazilaženju tog poremećaja, kao i neko od stručnjaka, ako porodica ne može da pomogne.

Šta čovek da uradi da se što pre oporavi od te traume

„Kada se desi trauma ovakvih razmera, naravno, sledi stanje šoka. Vi ste rekli da ste se smejali, to je ono što se kaže kod nas u struci, smeh pod vešalima‘, znači, u situaciji koja je ozbiljna, koja je vrlo traumatična, ide nešto što je afekat koji nije u skladu sa onim što se događa. Kada prođe par dana, ako to i dalje ne jenjava, opet se prvo okrenete porodici, ali ja sam uvek nekako za to da se treba javiti stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja, bilo psihologu ili psihijatru“, kaže Snežana Mrvić.

Kako da prepoznamo alarm i da se javimo stručnjaku

„Mnogi ljudi će nekako pod tepih da stavljaju i koliko god da im je neprijatno, jer anksioznost je sama po sebi vrlo neprijatna i sama po sebi to jeste jedna trpnja. Vi trpite, prosto, vaš jedan ceo psihički unutrašnji aparat trpi jedno neprijatno osećanje, stalno je neki strah, stalno je neka strepnja i stalno iščekivanje da će se nešto loše dogoditi”, navodi psihološkinja i dodaje da se može pojaviti i ubrzan rad srca, pa ljudi pomisle da imaju infarkt ili da imaju probleme sa želucem i da prođe dosta vremena dok se ne jave stručnjaku.

„Iz anksioznosti se često javljaju i fobije. Pa, ne znam, imate strah, na primer da letite avionom, imate strah od ljudi, ne možete da se vozite gradskim prevozom, a morate da idete na posao. To su situacije gde se javljate za pomoć, gde je pored farmakoterapije, psihoterapija vrlo važna.“

Za lečenje anksioznosti, stresa, preporučuju se kognitivne i bihejvioralne terapije, terapije izlaganjem – ponovnim suočavanjem sa situacijom. To može da bude neprijatno, ali tu je terapeut, neko pored koga je pacijent siguran i ko ga zajedno vodi da nekako ponovo uspostavite kontrolu nad tom situacijom.

„Ja uvek kažem na kraju, ono što je Frojd rekao, jednu zdravu osobu čini naš kapacitet da radimo i da volimo“, kaže na kraju gostovanja u RTS Ordinaciji psihološkinja Snežana Mrvić sa Instituta za mentalno zdravlje.